Blog community…

Draga Saveta,
Pišem ti po prvi put. Dugo mi je trebalo da se odlučim na ovaj korak. Malo me je i stid jer ću ti otkriti nešto što nije lepo. Ne znam da li si imala do sada ovakve slučajeve kao što je moj.
Evo o čemu se radi.

Suprug i ja živimo u skladnom braku već 15 godina. Imamo dvojicu sinova, solidno smo situirani, oboje radimo, Kuća, dvoje kola, pas, vikendica, svake godine idemo na more i na skijanje. Upoznali smo se na bezveze način, ni malo romantičan, kako sam zamišljala da ću upoznati ljubav za ceo život. Poslovno je došao u firmu u koju radim… i eto, kraj romantike. Na početku našeg braka sve je bilo kako bih poželela. Jedino što nije imao neko stalno zaposlenje i svremena na vreme bi nešto od zarade donosio kući. Dobro, mislila sam, dok se ne snađe, a potom će biti lakše. Poznato mi je da muškarci žele da budu finansijski nezavisni. Rodila sam jednog, pa drugog sina, počeo je redovno da radi i da zarađuje. Kupili smo kuću, jedna kola, druga kola. Želeo je da bude sve na njegovom imenu, mada smo oboje obezbeđivali novac za kupovinu velikih stvari i za svakodnevne potrebe. Pristala sam jer sam mislila da se volimo i da nije bitno šta ko ima na svom imenu.

U međuvremenu, sam ga upoznala sa nekim poslovnim saradnicima koji su bili u „strukturi“. Počeo se družiti s njima, sarađivati i odjednom i on je bio u „strukturi“. Kako su godine prolazile sve je više napredovao u „strukturi“. Dobijao je bolje poslove, a sa tim i mogućnost veće zarade. Jednog dana mi je predložio da mu referišem kolika mi je zarada, kada je dobijam, koliko i na šta trošim. Pristala sam jer sam mislila da će biti obostrano, ipak živimo u braku. Ali, na žalost, nije bilo kako sam se nadala. Dozvoljavao mi je da novac trošim na bakaluk i šminku. Tražio je da mu predam svaki račun. Nisam videla svrhu jer je zarađivo duplo više od mene, možda čak i više.

Nisam ti napisala da sam fakultetski obrazovana, da radim u solidnoj firmi i da mi je zarada sasvim pristojna. Nije više želeo da razgovaramo gde ćemo na letovanje, on je sam odlučivao. Sam je odlučivao koja ćemo kola kupiti. Sam je odlučivao koju će školu upisati naši sinovi. Odlučivao je koju ću haljinu kupiti. Sve češće i češće je ostajao dugo sa prijateljima iz „struktura“. Kada bih se požalila da sam usamljena, odgovarao je od čega bi živeli da ne radi toliko i da mora da izlazi jer to zahteva „struktura“. Ponekada kada bi mi prekipilo, vikala sam na njega i tada bi malo ustuknuo. Sinovi su nam postali teroristi u zahtevima jer tata uživa u svojim prinčevima kojima ispunjava svaku želju.

Meni je ostala samoća u kući, pijaca i šminka sumnjivog kvaliteta. Kao što ti je poznato Saveta, hrana poskupljuje svakog dana, a zarada mi je ista, pa sam prisiljena da kupujem jeftiniju šminku. Vrhunac njegove osionosti dogodio se kada sam proverila stanje u banci. Desilo se da je redovno skidao deo moje zarade i ja sam sada ostala bez novaca. Na računu imam toliko da ne mogu da kupim ni veknu hleba, a treba preživeti do sledeće zarade. Rekla sam mu šta mislim o njemu i o tome šta je uradio. Slegnuo je ramenima i rekao mi je da sam dosadna. Izvadio je nešto novaca iz novčanika, valjda da kupim nešto za hranu, i otišao je da legne na kauč. Bacila sam mu novac u lice i izjurila sam iz kuće da se proluftiram. Ne znam da li sam dobro uradila?

Draga Saveta, šta mi predlažeš da uradim? Da li da pričekam da mu proradi savest i da ga oderem ko mačku ili da otvorim drugi račun i da mu ne kažem šifru za karticu?
Sa nestrpljenjem čekam tvoj odgovor.

Tvoja verna čitateljka Divna supruga

U senci godišnjice velikog cunamija i nuklearne nesreće u Fukušimi, prošla je godišnjica najvećeg pokolja u istoriji čovečanstva. Noćno bombardovanje Tokija napalmom 9. i 10 . marta 1945. je napad koji je odneo najviše žrtava u najkraćem roku u istoriji čovečanstva. Američki bombarderi su za nešto više od tri sata pobili preko 100,000 građana Tokija i uništili 266,000 kuća, ostavivši 1,5 miliona ljudi bez doma.

Vatreni pir iz 10. marta 1945. gotovo je pao u zaborav zbog godišnjice velikog cunamija i nuklearne nesreće u Fukušimi, ali i zbog šoka i decenijske trke u naoružanju koje su prouzrokovale eksplozije nuklearnih bombi u Hirošimi i Nagasakiju. U prvoj polovini marta 1945. godine američke snage počele su kampanju intenzivnog bombardovanja Japana zapaljivim bombama napadom na Tokio u kojem je za jednu noć nastradalo preko 100,000 ljudi.

Krajem zime 1945. teški bombarderi „B-29 Supertvrđava“ leteli su na visinama na kojima ih japanska protivavionska artiljerija i lovački avioni nisu mogli dohvatiti, pa su neometano vršili bombardovanje. Međutim, upravo zbog velike visine, oni nisu bili u stanju da precizno pogode mete određene za uništenje, pa su se neretko vraćali u bazu neobavljena posla. Da bi prevazišao ovaj problem general major Kurtis Lemej promenio je taktiku američkih vazdušnih napada tako što je naredio pilotima da lete na nižim visinama i opremio bombardersku flotu zapaljivim bombama. Stambeni objekti u Japanu u to vreme u celini su bili građeni od drveta, sa vratima od papira, a japanska odbrana je ostala bez goriva za lovce. Ovo su bile slabosti koje je surovi i proračunati Lemej nameravao da maksimalno iskoristi.

U nastojanju da poveća efikasnost i razornu moć skvadrona B-29 Lemej se sa svojim vojnim inžinjerima posvetio izradi zapaljive bombe sa maksimalnim efektom po građevine i ljudstvo ne mareći za civilne žrtve. Pri tom njegov tim se oslanjao na iskustva stečena tokom savezničkog bombardovanja Nemačke, naročito lučkog grada Hamburga. Tamo se prilikom jednog vazdušnog napada od mnoštva manjih požara formirala vatrena stihija koja je velikom brzinom harala naseljem i gutala toliko kiseonika da su se i ljudi koji nisu bili zahvaćeni plamenom i dimom gušili.

Produkt njihovog istraživanja bila je nova cilindrična bomba „M-69″ koja se po izbacivanju iz aviona otvarala ispuštajući desetine manjih zapaljivih bombi. Ove su bile konstruisane tako da probiju krov, i pošto se zariju u pod, rasprsnu i razbacaju više kesica vrelog benzina po zidovima, te tako u najkraćem roku spale čitavu kuću. Pošto se nije očekivao otpor japanskog vazduhoplovstva, sa američkih bombardera su uklonjeni teški mitraljezi i umesto njih prikačene dodatne bombe. Da bi se se bombardovanjem stvorio efekat nedostatka kiseonika i proizvela vatrena oluja, bili su potrebni i odgovarajući vremenski uslovi: mala vlažnost i jak vetar.

Kasno uveče 9. marta, suvog i vetrovitog dana, prvi talas od ukupno 334 bombardera „B-29″ izručio je smrtonosni tovar na Tokio. Avioni su besomučno zasipali grad zapaljivim bombama preko tri sata spalivši 41 kvadratni kilometar i pobivši na desetine hiljada ljudi – toliko da ni približan broj nikada nije sa sigurnošću utvrđen. Pored desetina hiljada ljudi koji su izgoreli, hiljade se ugušilo, a mnoštvo i udavilo u rekama i kanalima gde su potražili spas od vatre

Vazduh je posvuda bio tako vreo, pripovedaju preživeli, da se ljudima palila odeća i plamen ih gutao čak i ako nisu došli u direktan kontakt sa vatrom. Asfalt se topio, a ljudi okupljeni na mostovima su bili prisiljeni da skaču sa njih jer se metalna konstrukcija usijala. Ulice su bile zakrčene gomilama leševa tamo gde bi vatrena stihija nošena jakim vetrom iznenada odsekla odstupnicu masama koje su se slivale niz one saobraćajnice koje su se činile otvorene za prolaz ka sigurnom delu grada. Leševi su često bili spaljeni do te mere da je vetar raznosio njihov pepeo. Najveća grobnica je bila reka Sumida koja se uliva u okean i gde je u svitanje povlačenje vode usled oseke otkrilo neverovatan prizor: hiljade nagomilanih leševa ugušenih i sprženih ljudi, neprepoznatljivog lica i pola. Njihove živote odnela je vatrena oluja koja je brisala nisko nad površinom vode.

Martovsko bombardovanje Tokija, koje je odnelo, najčešća je procena, oko 100,000 života, napad je koji je prouzrokovao najviše žrtava u jednom danu u istoriji čovečanstva, s obzirom da je u Hirošimi, od ukupno 140,000 neposrednih žrtava eksplozije i radijacije, na dan bombardovanja odmah poginulo 80,000 ljudi. Pojedini analitičari smatraju da je broj žrtava u Tokiju moguće bio i blizu 200,000 zbog velikog dnevnog upliva stanovništva u prestonicu i tadašnje loše administracije koja nije imala precizne podatke o gradskoj populaciji. Tačan broj žrtava, međutim, nikad neće biti poznat. Mnoga tela reka Sumida je odnela u okean, a preko 90% poginulih nikad nisu bili identifikovani zbog prirode povreda koje su zadobili i potrebe da se leševi brzo sahrane.

U proleće i leto 1945. američka avijacija bombardovala je preko 60 japanskih gradova, koji su u tim napadima bili uništeni 50 do 99 posto. Grad Tojama je taj u kojem je zbrisano skoro 100% građevina. Sam Tokio je ukupno tri puta bombardovan zapaljivim bombama. Četiri grada: Hirošima, Nagasaki, Njigata i Kokura ostavljeni su netaknuti. Kada su se 6. i 9. avgusta 1945. nad prva od ova četiri grada nadvile atomske pečurke postalo je jasno zašto su ovi gradovi bili pošteđeni od napada zapaljivim bombama.

Eksplozije dve atomske bombe koje su razorile Hirošimu i Nagasaki i radijacijom kasnije prozrokovale desetine hiljada dodatnih žrtava, bacile se u zasenak stravične gubitke nastale bombardovanjem japanskih civila zapaljivom municijom. I dok je teško naći osobu u svetu koja ne zna za Hirošimu i Nagasaki, mnogi mladi ljudi u Tokiju danas ne znaju za bombardovanje iz marta 1945, što se može pripisati i nedovoljnom interesovanju medija za godišnjicu ovog tužnog događaja.

Zgrada tipično Vračarska. Stara, sazidana još pre onog, velikog rata. Sa ulične strane fasada još uvek odoleva zubu vremena i užurbanom gradskom životu Beograda. Tramvaji koji prolaze ulicom tresu je iz temelja, a tanki sloj cigle kojom je zidana kao da se jedva drži.

Šta sam ja radio u toj zgradi? Pitanje sa više odgovora, ali ipak govoriću samo o jednoj, o običnoj priči, o krajnje neobičnoj osobi koja je živela u toj zgradi. Baka Jela, kratko i jasno. Žena koja je u trenutku kada se ovaj događaj desio imala već 90 godina, a ja, mislim da sam imao nekih 18 ili možda čak 20 godina.

Kao i nebrojano puta do tada ušao sam u zgradu i pozvao lift. Mislim da je i pre nego što joj je jak motor lifta skrenuo pažnju na nekog u hodniku, njeno oko već bilo na špijunci, gledalo i vrebalo. Dok čekam čujem kako se ključ okreće, odmah zatim i one stare brave, što imaju točkić sa unutrašnje strane. Kroz jedva odškrinuta vrata pojavila se njena mala, seda i naborana glava sa pitanjem: „Mišo ti si sine?“.

„Jasam baka Jelo, kako ste.“ uz osmeh naravno, zašto da ne? Još kao mali često me je tetka dovodila kod nje. Uvek je bilo nekih kolača, sokova. „Da li bi mogao da mi pomogneš do podruma da odem, drva da nasečem“. „Naravno baka Jelo, hoćete odmah?“ I pre nego što sam završio pitanje obula je papuče, ogrnula prsluk preko kućne haljine i krenula ka podrumu.

Podrumi, strašna mesta i u novim, a kamoli u predratnim zgradama. Približavamo se njenoj šupi. Nema tu katanaca, one touch lokova, već samo kanapče koje drži vrata zatvorena. Sem drveta za grejanje, ničeg ni nema. „Dajte baka Jelo sekiru da sredimo to“ rekao sam kranje samouvereno.  Uzimam sekiru u ruku, stavljam drvo uspravno, zamahujem i, ništa. Sekira je ostala zabodena u drvo, možda sam ga čak i promašio više se ne sećam, od sramote onoga što je usledilo verovatno sam namerno i zaboravio.

Nisam stigao ni da zamahnem još jednom, a ova simpatična, stara baka, u svojoj kućnoj haljini i papučama prišla je, stavila ruku na sekiru i rekla „Mišo pusti mene.“ Pljunula je prvo u levi dlan, a onda u desni, protrljala ruke i uzela sekiru. Drvca na palidrvca. Teško da je imala i 40 kilograma tad, sva pogrbljena, a opet kao stvorena za neki horor film sa sekirom. Baratala je sekirom kao Prljavi Hari svojim pištoljem.

Stajao sam po strani, posramljen. Nisam mogao da verujem! Kad je završila posle par minuta nije joj bilo dosta već je uzela da ista ta drva ponese kući. A ne, ne. Što je previše, previše je. Uzeo sam drva  i odlučno rekao, „ja ću, nemojte da se mučite“.

(Sa prozora moga stana)

Nedeljno veče 24. februara 2013.Kiša nošena košavom dobuje po roletnama prozora.Ugodni zvuci podsetiše me na neke gimnazijske dane a u sećanje banuše i Dučićevi stihovi:

„Slušajuć tako te večeri mutne
Vetrova pesmu i muziku kiše“

Finale muzičkog takmičenja „Ja imam talenat“ oteglo se duboko u noć. U muzičkim akordima uživamo ja i terijerka.

Odjednom moju noćnu idilu prekinu snažna detonacija. Prozori zadrhtaše. Komšija otvara prozor. Činim to i ja  Gledamo u kišnu noć. Ništa. Nema odgovora.

Smirujem nekako lavež terijerke. Propade i ova noć!

Sutradan pročitah u novinama da je snažna detonacija bila „osveta Šarića“.

Bože! Koliko li će mi noći oteti ta antikorupcijska borba ako je ušla u oružanu fazu.?

(Sa prozora moga stana)

Zimska noć. Kiša rominja. Kasno je i mirno. Spava mi se. Spuštam tiho roletne a zatim i sebe na kauč. Keruša terijerka jedva dočeka i sklupča se pored mene.Blaženi san polako dolazi.

Nije potrajalo dugo! Keruša snažno zalaja i skoči ka prozoru! Nemam izbora, podižem roletne i otvaram prozor.

Njih desetak na bus stanici. Izbacio ih konobar Veoma žustra svađa. „…E! Ovi vaši  sada hapse naše….“. „A da ste vi ostali sada bi hapsili naše…“.

Nema šta! Antikorupcijska borba zahvatila je i široke pijane narodne mase.

S vremena na vreme tražio sam je pogledom. Kako i ne bi, malo osveženja u moru prezategnutih starijih dama i suviše namrgodjenih, uštogljenih muškaraca, uvek je dobro došlo. A bila je upravo to, osveženje.

Pričam sa kolegama koje su zajedno samnom došle na prijem. Razne teme kruže od jednog do drugog, politika, fakultet, posao. Sve je u opticaju. Stali smo nekako, hm, na ćoše. Želeli smo da izbegnemo gužvu i guranje, a opet da budemo dovoljno blizu te tranzitne linije. Ipak treba biti spreman i zaskočiti konobara kad god prođe, ako ne, ostaćemo suva grla i praznih stomaka.

Baš ta, ćoše pozicija, pružala je odličan pogled u njenom pravcu. Da nisam daltonista sada bih u detalje opisao koje joj je boje kosa, oči, haljina koju je nosila. Moj dobar drug i komšija Dalibor kratko i jasno bi na ovo rekao „Stokeru“ aludirajući na osobu koja progoni druge, ali zaista se nije o tome radilo. Prosto kada neko na takav način odudara od okoline u kojoj se nalazi, ne možete, a da ne primetite. Sve na njoj, ona, savršeno.

Završilo se, svi smo otišli svojim kućama, a nedugo zatim, zaboravio sam prelepu devojku koju sam to veče video. Nisam mnogo ni razmišljao, zašto bih to radio. Međutim, nekako uvek ima međutim, posle više nedelje, možda čak i nekoliko meseci, putem Fejsbuka upoznajem jednu devojku. Na intervale počinjem da se prisećam devojke sa prijema.

Mali je Beograd, definitivno. Da, to je ona. Sa nekoliko kratkih, trudio sam se i nenametljivih poruka, bilo je očito da je to ona. Ćaskali smo malo, čisto da ne budem „Stoker“. Detalj koji sam odmah spazio bilo je krajnje čudno prezime na engleskom Smalltooth. Moram da priznam, profesorka engleskog bi me nagrdila kada bi čula da dugo nisam mogao ni da pretpostavim šta to znači. U moju odbranu danas se svašta kači na Fejsbuk, bitno je biti samo drugačiji, interesantniji od drugih, pa onda i nije toliko čudno što sam na rešenju ove, nazovimo zagonetke, zapeo.

„Smalltooth, šta li je to, hm…mali zub“. „Ha…!“ uzviknuo sam uzbuđeno, kao da sam upravo ogrebao glavnu premiju na srećki, njeno prezime je Zubić.

Ne mogu, ali zaista ne mogu da ostanem miran na gluposti. Hajde kada te gluposti dolaze od nekih, ali kada dolaze od „NEKIH“… E, onda mi je tužno i pomislim „Šta smo zgrešili da ih imamo takve?“ Verovatno je uticaj vode za piće kriv što se razvijaju u tom pravcu.
Elem. Neću pisati o dešavanjima u prošlom milenijumu ili o onome što se događalo pre 150 godina, ali izneću činjenicu da u Kikindi nema vojske. Prazna kasarna. To je činjenica. A šta je problem?

Problem je šta činiti sa kasarnom. Ona propada već deset godina. Dok smo mi bili gradski oci, tadašnje ministarstvo vojno je želeo da se trampimo. Oni nama kasarnu – mi njima oko 40 stanova u Beogradu i 10 u Novom Sadu. Naravno da smo ih glatko odbili. Kikinda tada nije imala toliko novca.

Ali, radikali su bili prepuni iznenađenja, kao danas naprednjaci, mada nemaju ničega zajedničkog. Elem, oni su smislili da se u bivšoj kasarni otvori zatvor. Zamisao im je bila da prvi stanari budu svi iz prethodne vlasti. Niko od nas nikada nizašta nije osuđen. Nakon radikala, demokrate su želele da tu instališu muzej TERRA i studentski kamp. Mada nije to bila njihova ideja, ali su bili u žestokom deficitu sa maštom i realnošću da su svaki  minimalni pomak prihvatali oberučke. Međutim, i za TERRU je to ipak prevelik prostor i zalogaj za održavanje.

Ove sadašnje demokrate imaju malo realniju ideju. BANJA!!!! E, to ima smisla, jer je voda izuzetnog kvaliteta?!. Znam, jer sam gledao analize iz 90-tih godina prošlog milenijuma, a i stručnjaci koji se time bave su nam objašnjavali za čega je termomineralna voda iz podzemlja dobra. Problem je u evropskoj krizi ubediti nekoga da investira u takvu zamisao. Dobra zamisao će pokrenuti i privatnu inicijativu sa restornčićima, suvenirnicama, ručnim radovima, organskom hranom… Ako može Morahalom, Đula,  Čongrad, Mako, Debrecin, Buzjaš… i ako svi rade i zarađuju (privatan kapital je surov, neće se uložiti gde ne donosi profit), zašto ne bi mogli i mi? Spojiti TERRU sa banjskim kompleksom… Zamišljajte koje se sve mogućnosti otvaraju.

Sledeća ideja koja je potekla od jednog od inicijatora radikalskog zatvora je naprednjački ženski zatvor.U JEEEE…!!!! Povikaše svi. Dve hiljade raspomamljenih zatvorenih seksi žena u zatvoru. Odmah je počela grabež ko će biti upravnik, čuvar,.. Ima li još neka funkcija u zatvoru? Neko je od naprednjaka gledao latinoameričku seriju za vreme skupštinskog zasedanja i sinula mu je genijalna ideja. A otvaranje zatvora će omogućiti razvoj zatvorskog turizma!!! Zatvorski turizam??? Postoji li tako nešto? Izvinite, ali ovu stupidnost ne mogu da komentarišem. Darko i Marko su otvorili polemiku kojim imenom nazvati zatvor. S tim da ime mora da ima zastrašujući, korektivan i represivan naziv.Konstatovane su dve mogućnosti: Nata Mesarović i Vesna Malović.

Poslednja ideja koju sam čuo, za sada, je otvaranje bezinske pumpe i više prodavnica. Strani investitor je u pitanju. Socijalisti nešto guraju, tajnoviti su po pitanju investitora, kriju ga. Da li mu prezime počinje na R ili na Š? Ako se otvori pumpa i prodavnice, zaposliće se 50 Kikinđanja, a hiljade njih će novac ostavljati na pumpi ili u prodavnicama. Ko će na taj način zarađivati? Nije fazon da se novac obrće i odliva, već da ljudi u lokalu imaju interes i zaradu.

1. BANJA
2. ZATVOR
3. PUMPA SA PRODAVNICAMA
Ja glasam za BANJU, a vi?

(Sa prozora moga stana)

Prvo jače zahlađenje donelo je miris zime. Otvorih prozor i odoh u kupatilo. Vraćam se a sa
prozora zacvrkuta vrabac. Slutim šta traži.. Bacih nekoliko mrvica na prozor. Uspelo je!

Vratio se.!Pojede mrvice, zacvrkuta i odlete!

Eto, dobio sam prijatelja za čitavu zimu. Doćiće i njegovo društvo.

Veseli cvrkut teraće sumornost zime iz moje duše.

Negde oko 10 sati pre podne na vratima se pojavio direktor. Čovek krupnijeg stasa, a za krupnije ljude inače kažu da su po prirodi veseli. E baš takav je bio naš novi direktor, debeo i srećan. Sa sobom ovog puta vodio je mladu, novu koleginicu, koja je sa fakulteta došla na praksu u naš kolektiv.

Obučena poslovno, pantalone, sako, sa nekom crnom majicom ispod, na prvi pogled nije se razlikovala od mnogih koje su bile pre nje. Kosa, sećam se i danas, crna, vezana u rep. Naravno usledilo je predstavljanje, i tada, ni ceo minut pošto je zakoračila u kancelariju, osmehnula se. Bio je to najlepši osmeh koji sam do tada video. I možda kada  bih tražio odgovarajuće reči ili stihove da opišem kako sam se tada osećao, morao bih dugo da tražim, jer mislim, siguran sam, da sam se tada, u tom trenutku, u toj sekundi po prvi put, istinski zaljubio. Bio sam gotov i pre nego što je sela na stolicu.

Pubertetske ljubavi davno su prošle. Sve što sam naučio o muško ženskim odnosima, bar ono što mislim da sam naučio, rešio sam da primenim upravo sada, upravo u odnosu sa njom.

Od tada svaki dan je bio priča za sebe. Trebalo je raditi, a u isto vreme tražiti način kako dopreti do nje, kako započeti priču, a ne narušiti odnose, ne napraviti situaciju neprijatnom. Dugo sam merio, prelamao i odlučivao, e baš sutra uradiću ovo ili ono, i što sam više mislio dani su sve brže prolazili, a njena praksa bližila se kraju. U nju se nije bilo teško zaljubiti, uvek s osmehom, spremna na šalu, da sasluša. Osoba sa kojom je bilo lako raditi i sarađivati. E sad, možda kroz život, nisam sreo dovoljno ili nimalo takvih osoba, možda prosto nisam imao sreće kao neki, ali ona je bila prva, s takvim osobinama koju sam upoznao i u koju sam se zaljubio. Primetila je ona, baš kao što svaka žena primeti, kada je predmet pogleda, čežnje, i mogu slobodno reći da je uprkos svom tom velikom iskustvu koje sam mislio da posedujem, apsolutno bilo na njoj šta će se i da li će se uopšte nešto između nas desiti.

Još malo i gotovo je, razmišljao sam u sebi, poslednjeg dana njene prakse. Počeo sam da pravim gluposti, da budem grub, neprijatan, najviše besan na sebe što nisam, evo rećiću, imao dovoljno hrabrosti, što sam se plašio odbijanja. Videla je ona da se mučim, da mi se jezik zavezao u gordijev čvor, da se vrtim po kancelariji bez  cilja. Ustala je, prišla blizu, onako blizu da oči počinju da suze i sve ispred vas postane mutno, kao da mi daje do znanja, „ovo je taj momenat“, „sad uradi nešto“, „poljubi me“. Polako je krenula da pruži ruku, da se pozdravimo. „Hajde Markoviću“ pomislio sam, a ruke su same krenule, uhvatile je oko struka i privukle. Poljubio sam je, a ona je uzvratila!

U Novogodišnjoj noći milioni Japanaca pohrle u svetilišta japanske mnogobožačke religije šinto i u budističke hramove gde se mole za zdravlje i prosperitet u predstojećoj godini.
Tu se kupe amajlije i mala pisana proročanstva koja kazuju o ljubavi i uspehu na poslu, i o tome koliko će u celini biti srećna nova godina. Ako je sadržaj proročanstva negativan, papirić na kojem je zapisano se priveže za metalne žice razapete na drvenim okvirima unutar svetilišta kako bi ih šinto božanstvo, odnosno budistički sveci poništili, a ako je pozitivno, odnosi se kući.

U budističkim hramovima tačno u ponoć počinju da zvone zvona koja se udaraju 108 puta kako bi podsetila ljude na 108 grehova i iskušenja zapisanih u budističkim sutrama koje treba nadvladati na putu ka nirvani. Oko i unutar hramova građane čekaju brojne tezge sa poslasticama kao što su pečene hobotnice, mešano prženo povrće preliveno soja sosom i majonezom, pečene jegulje, kobasice i oljuštene banane prelivene čokoladom.

U prvu posetu hramu ne mora se obavezno ići u novogodišnjoj noći, već je prihvatljivo to učiniti u nekoliko prvih dana nakon Nove godine. Najpopularnija svetilišta i hramovi u zemlji tih dana ukupno zabeleže i po nekoliko miliona posetilaca, pa je prodaja amajlija i hrane veliki biznis, usled čega je pred Novu godinu u novinama, a ponekad i na televiziji, moguće videti reklame za ove religijske objekte.

Tokom novogodišnje noći ne održavaju se žurke, već se to čini tokom celog decembra kada Japanci učestvuju na više proslava koje su poznate kao „žurke na kojima se zaboravlja stara godina“, a koje u dvoranama i restoranima organizuju firme, razna udruženja, kružoci i grupe prijatelja. Takođe, nakon novogodišnjeg odmora, tokom ostatka januara, organizuju se prijemi i proslave na kojima se utvrđuje prijateljstvo i obećava saradnja u novoj godini.

Za razliku od Kine i Tajvana gde se i danas Nova godina slavi početkom februara, po tradicionalnom kineskom lunarnom kalendaru, Japan je još 1873. godine prešao na slavljenje Nove godine po zapadnjačkom gregorijanskom kalendaru. To je bilo vreme kada je Japan upravo počeo da izlazi iz feudalnog društvenog sistema kojim su dominirali šogunat i ratnička klasa samuraja, te iz sve snage nastojao da se odupre zapadnjačkom kolonijalizmu, tako što će se dokazati kao civilizovana, napredna i snažna zemlja. Za to je bila neophodna brza modernizacija ne samo u pogledu tehnologije i infrastrukture, već i pravnog i administrativnog sistema, pa su skupa sa zapadnjačkim oružjem, železnicom i arhitekturom uvedeni ustav i pravo, urbano planiranje, ali i zapadnjački kalendar, odeća i pojedini običaji.
Proces vesternizacije, u skorije vreme, doveo je i do prihvatanja hrišćanskog Božića, ali on u Japanu, osim za malobrojne hrišćanske vernike, nema status religijske svetkovine, već komercijalnog i romantičnog praznika na koji se ide u šoping, razmenjuju pokloni, izlazi uveče i uživa u društvu partnera.

Uprkos ovakvom uplivu zapadnjačke, naročito američke kulture, običaji vezani za proslavu Nove godine ostaju tradicionalni japanski, uz malu promenu u pisanim proročanstvima u šinto svetilištima koja sada, uz drevne istočnjačke tehnike gatanja, sadrže i zodijačka astrološka proročanstva kakva se viđaju na Zapadu.

Specifičan je i japanski običaj vezan za novogodšnje čestitke. Naime, svi Japanci pišu desetine, a mnogi i stotine čestitki, koje šalju ne samo članovima porodice i dragim prijateljima, već i poslovnim partnerima, kolegama, profesorima i drugim osobama sa kojima nisu toliko bliski, ali su ih na neki način zadužile ili pomogle. Za razliku od zapadnjačkih čestitki, japanske pored lepih želja za primaoca često sadrže informacije o najnovim događajima u životu pošiljalaca kao što su brak ili rođenje deteta. Puno Japanaca uživa i u tome da sami dizajniraju čestitke, pa umesto uobičajenih industrijskih kartica kojima dominiraju crteži životinja iz kineskog horoskopa, na papiru štampaju fotografije svoje porodice ili snimke sa svojih putovanja.

Formiranju poštanskog vrtloga od hiljada tona hartije ispisane ceremonijalnim pozdravima i lepim željama u velikoj meri doprinose i firme koje za Novu godinu šalju čestitke i reklame partnerima i mušterijama. Ono što posebno fascinira je činjenica da stotine miliona čestitki svim primaocima budu pedantno isporučene u isto vreme: prvog januara ujutru. Ovaj neverovatni logistički poduhvat dobrom organizacijom sprovodi japanska pošta koja svake godine odredi vremenski period u decembru u kojem se primaju čestitke, pri čemu poslednji dan prijema obično bude oko nedelju dana pred Novu godinu. Onda na scenu stupi armija honorarno zaposlenih studenata koja pomaže u razvrstavanju pošte i prvog januara u zoru, skupa sa profesionalnim poštarima, zajezdi ulicama japanskih gradova na motociklima.

Poštari tada nisu sami na ulicama, jer Japanci uživaju i tome da budni dočekaju i pogledaju prvo svitanje u godini u hramovima i na ulicama.