Blog community…

U velikoj trpezariji roditeljske kuće, u senci njenog neosvetljenog  ugla, visila je moja najomiljenija slika. Ja sam je zvala „Crvena šuma“. Oslikani pejzaž je bio skroman – retka, ogolela bagremova šumica pod raskvašenim snegom. Izlokani teren sa plitkim jarcima je kupio mutnu vodu. Sneg se zadržavao na debljim granama i na mrazom isprženoj travi, koja se u smeđim, ugašenim tonovima probijala kroz tanak, iskidan i lapav snežni pokrivač. Ali bagremi, oni su bili veličanstveni,  tamnocrveni, osenčeni smeđim tonovima. Granama su parali bledunjavo, polumračno nebo koje je tmurno pritiskivalo šumarak.

Paleta slikara je bila  hromatično škrta –  zaglušeni smeđi, tamnocrveni i beli tonovi su davali utisak monohromatičnosti. Slika nije bila velika i bila je oslikana uljanim bojama na debljem kartonu.

Enigmatična, esencijalna, setna, nespokojna, ambivalentna. Sećam se da sam je često dugo posmatrala. Uvek sam pokušavala da odgonetnem da li je slikala sumrak ili praskozorje. Da li se to topi rani jesenji ili poslednji prolećni sneg? Da li bagremova šumica tone u duboki zimski san ili se sprema za novo buđenje? Da li sviće ili pad noć?

U tom nemom dijalogu, slikar me je uvek zavaravao.

- Naslikani su poslednji trzaji zime. Stiže proleće, uskoro će trava ozeleniti, bagremi olistati, sunce granuti. Bagremi su tamnocrveni, puni životne energije, to mora nešto značiti, zaključila bih.

- Ne, draga moja, pada noć i stiže zima. Lokvice vode će se ubrzo zamrznuti, sneg će zavejati šumu, ni trunke trave nećeš videti, odgovarao bi mi slikar.

Drugi put bih zaključila da ni ja tu ne vidim ništa bolje od  nagoveštaja skore, jake zime i noći. Debeli sneg će pokriti mladu šumicu, zalediće je. I poslednje impulse crvene životne energije zamrznuće zima.

- Ne, ne draga moja, stiže proleće, stiže nada. Sviće, uskoro će planuti sunce, sneg će definitivno nestati. Ja sam oslikao tek nagoveštaj te nade.

Nakon jedne od tih dilema uletela sam u očevu sobu:

- Babo, šta je to što je slikar stvarno naslikao u „Crvenoj šumi“? Dolazak zime ili nagoveštaj proleća? Sumrak ili svitanje?  Početak ili kraj? Da li si ga ikad pitao?

Moj otac, koji je dobro poznavao tada već prminulog slikara, bi  se od srca nasmejao:

- E, Zvezdo moja (jer tako me je zvao), taj slikar je bio duboki poznavalac slovenske duše. U njoj žive i nada i beznađe. „Crvena šuma“ je ispit duše. Gledaj da ga položiš.

Pred odlazak iz zemlje pozvala sam kustosa muzeja da pregleda sliku i da mi da dozvolu da je ponesem sa sobom. „Ova ne može“, odgovorio mi je autoritativno.

I ja je nisam ponela. Ostala je u trpezariji, u uglu  koji sunce nikad nije grejalo. Onda je trpezarija adaptirana u komercijalni prostor.

Gde je „Crvena šuma“? – pitala sam posle dugih decenija.

Negde na tavanu, odgovorili su mi.

Pod svakolikim rashodovanim predmetima ležao je karton sa ponekom crvenom i smeđom mrljom. Neka  „ćelava“ šuma!