Blog community…

(17.pismo američkom pilotu)

Od jutros nema zujanja, nema buke. Da znaš da mi je jako neobično u tišini. Ali, u tišini se i drugačije razmišlja.  Zaboravio sam da ti kazem najvažnije: „Juče sam bio pametan i hteo sam menjati svet, a danas sam mudar, stoga menjam sebe “  (Činmoj)

Pre nego što napustiš vojnu bazu Avijano u Italiji, hoću da ti saopštim da sam srećan što sam uspeo da pobedim strah i zlo koje me je snašlo i da zdrav sve preživim. Želeći da zatvorim ono što sam otvorio, jer si ti ugasio ono što si upalio, hronologija našeg druženja ima ovakav „činmojevski“ rezime .

Početna stanica na mom životnom putu je bila ona koju sam nesebično delio sa drugarima iz Masarikove ulice u drugom frtalju. To je trajalo do kraja šestog razreda osnovne škole. Tad već postaje pomalo tesno. Imao sam potrebu da širim krugove. Išao sam dalje ponevši sobom sve što sam imao u glavi. Krenuo sam od centra grada gde mi je bila osnovna škola. Kako sam se to šaltao? Trebalo mi je, pre svega, više vremena od škole do kuće. Sasvim jednostavno, počeo sam da idem drugim putem. Pravio sam u početku male lukove, pa krugove i išao sve dalje i dalje. Krenuo sam da stvaram nove stanice, podstanice i značajne životne čekaonice, da odlazim u druga školska dvorišta i tamo sklapam neka nova prijateljstva. Svetlo koje mi se smešilo na toj novoj „gradskoj“ pozornici u parkiću kod krsta ispred crkve bilo je u početku pomalo žmirkavo – čkiljavo ali se nisam dao pokolebati.

Gledao sam u spomenik Jovanu Popoviću i hrabro grabio napred. Sve sam više obraćao pažnju na to kako izgledam i kako sam obučen i trudio se da ne zakasnim na dogovorene sastanke koji su bili jako važni ako želiš da budeš u toku događaja. Pohađao sam životnu školu a da toga nisam bio svestan. Imao sam tad sreću da su se tu šezdest osme, devete okupljali od mene stariji gimnazijalci i studenti od kojih se imalo šta čuti i naučiti. Bilo je tu pametnih, šarmantnih, nesebičnih i veoma specifičnih mladića i devojaka sa bistrim umom i širokim pogledima na život i svet. Sve mi je bilo novo. Nova lica, nove priče, novi vicevi, način ophođenja, ponašanja po bon tonu, nove radio emisije, filmovi, pantomima, pozorište, kultura, hipi pokret, seksualna revolucija, igranke, prvi disko klub, rok koncerti, nov način oblačenja, prve simpatije, učenje od šmekera koji je najkraći put do njenog srca, moja mladost, novi život, neki novi klinci i sa njima nova svetlost na ulicama moga grada.

Teško se sve može spakovati u jedno poglavlje „Lamenta nad Evropom“ zvano „Pisma američkom pilotu“, i sigurno sam nešto izostavio jer je dosta prošlo od tada. Kakve to veze ima sa onom mudrošću, odnosno njenom prvom polovinom? Ima mnogo, jer sam se kao mlad junac zanosio da sam dovoljno pametan da mogu i svet da okrenem naopačke. Nisam uspeo…
U ovih osamdesetak dana i sedamnaest pisama, igrao sam se života u svakom pogledu. Pokušao sam da budem mudar, menjajući sebe pred zlom sa kojim sam se suočio i da kao Aska pred vukom svoju igru odigram što bolje; da ti pokažem da plemenitost i lepota postoje tu gde su tvoji obeleženi ciljevi; da mudrost počinje slušanjem i razumevanjem okruženja.
Ti si mislio da menjaš svet?! Nisi uspeo…

NASTAVAK PRILOGA »

(16. pismo američkom pilotu)

„Idi toliko daleko koliko možeš da vidiš, kad stigneš tamo videćeš još dalje“ ! – Nepoznat autor.

Od rođenja sam se pitao, gledajući one starije u kući i komšiluku, kad ću ja biti velik pa da mi sve bude na dohvat i ništa daleko? Da vidim i ja nešto dalje nego što je vidik preko dečijih kolica. Kad ću biti osmi razred pa da za domaći iz srpskohrvatskog naučim celu pesmu „Ženidbu Dušanovu“ od tri stranice napamet. Tako su ovi osmaci nama klincima govorili da treba da imamo veću glavu jer je naša mala za kratke pesmice. Kad ću, kao moje komšije svestrani Emil i Boban vajar, imati dugu kosu i bradu, a da mi to niko ne brani?

Kao srednjoškolac sam, da bih skrenuo malo pažnju na sebe, pokušao nešto da se kao ne brijem jer sam počeo da pišem poeziju. Jednom prilikom profesor Zivlak je onako kad je ušao u razred naglas prokomentarisao obraćajući se svim đacima: „Znate deco, postoji brada znanja, zvanja i brada sranja, jel tako “. Ne znam za mog druga Đuru Đukanova, ali ja sam sutradan skinuo ono paperje s lica i u školu došao uredno obrijan. Profesori srpskohrvatskog jezika su nas, knjiške moljce s radošću uvodili u svet pisane reči. Pet godina u mašinskoj školi profesor matematike Aleksandar Piper s razlogom je govorio da sam zalutala ovčica, da sam promašio profesiju i da ćemo se videti u avgustu. Kada ću prestati da naivno u sve i svima verujem. Kad ću shvatiti da uvek moram biti diplomata, da bih postigao ono što sam naumio. Ko će i kad dotle u životu stići? Moj stric Stojan , čobanče, pa seljak i pevač uz gusle, govorio je: „ Ako si sam i bez magarca u stadu „zalutalih“ ovaca, onda je sve jako daleko“. Tako je valjda i u životu.

Znači, mali dok sam bio prvo mi je bilo sve daleko. Ni do klozeta nisam išao nego u pelene i pod sebe. Još dalje mi je kasnije bilo s varjačom po so da odem do deda Žarka. Bliže do baba Milice na nedeljni ručak i kolače. Kod Bućkala po ćufte i na vitasok. Nedeljom matine u bioskopu ili „Crvenkapa“ u lutkarskom pozorištu gde je profesor Pfefer pozajmljivao glas strašnom vuku. Daleko mi je bilo i do obdaništa „Dragoljub Udicki“. Kako sam odrastao stizao sam dalje. Do osnovne škole „Žarko Zrenjanin“; u Narodnu biblioteku „Jovan Popović“ sam stigao već sa polaskom u prvi osnovne; do korzoa, šumice i prvomajskog uranka; veliki park ,stadioni „Odreda“, „Žaka“ do OFK „Kikinde“. Števančeva bara – Jezero. Moderato kantabile, Ne daj se Ines,Vlakom prema jugu… Toplo leglo moje mladosti. Igranke i Mikinica. Popularni stripovi od „Mirka i Slavka“, Diznijevih junaka: Paje patka,Mikija,Šilje, „Tarzana“, do „Alan Forda“. Basket u dvorištu gimnazije „Dušan Vasiljev“ zbog lepih devojaka, do Mašinske tehničke škole koju pohađaju pravi muškarci, do prvih stihova poetskog stvaralaštva na radnoj akciji „ORA Niš ’72“, Martovski susret pesnika srednjoškolaca Jugoslavije.

Išao sam još dalje uz društvo iz parkića kod crkve, uz bratstvo i jedinstvo koje smo čuvali kao „zenicu oka“. I dalje do petnaest meseci vojnog roka u Banja Luci sedamdeset sedme.Najdraže putovanje do Atine i nazad vozom i autostopom, pa putešestvije Interejlom po Evropi sa Anđelkom. Put do Narvika bratskog grada osamdesetprve.Trst,Đovani,pijaca Ponteroso. Posle šuškavaca i kišobrana nekada, kupuju se patike,trenerke,viski, kafa,svilene čarape,seksi donji veš, angora majice,džins,farmerice,cipele.Nazad do Livnice, Plave sale – Radničkog doma, škole samoupravljača, moralno političke odgovornosti, Marksa i Engelsa. Od tvista, Elvisa, Bitlsa,Stounsa, RadioLuksemburga , Veče uz radio do snimljenog singla „Drugog Programa“ i kikindskog roken rola. Uz parolu: „što želim sebi to delim sa drugima“, Otišao sam još dalje do moje prve samostalne zbirke poezije „Neko nas gleda“ …
U protestnu šetnju i revoluciju ušao sam preko mog dečački naivnog nastojanja, da uz silan napor i podršku probuđenog građanskog aktivizma nevladine organizacije „Dištrikta 0230“, mirnim putem dođemo devedeset i šeste do demokratskih promena. Na moju veliku žalost, u svom najboljem životnom dobu sam dočekao i kraj moje Jugoslavije… Shvatio sam kasnije da sa odrastanjem imam duži korak i želju da odem još dalje, jer se stvarno kad se dođe tamo daleko „vidi da ima još dalje“.

Sankcije, bombardovanje i imitacija života je sve što mi se događalo u poslednjoj dekadi dvadesetog veka. Ovog proleća zujanje vaših aviona gore i sirena dole, jačalo je u meni želju, da bez straha od mogućih posledica bombardovanja tražim smisao života. I zato ti pišem pisma. Svako normalan treba da oseća strah. Da brine o sebi, svojoj porodici, svojim sugrađanima – svom gradu. Na naš grad još niste bacili ni jednu od onih „obogaćenih“ jer kažu da tamo u Nato bazi ima jedna kafe kuvarica iz Iđoša, pa kad god vam donese kafu ona tacnom poklopi onaj deo mape gde je Kikinda? Neki su zbog toga što nismo još „nadrljali“ toliko besni i obesni, da nam sve sa kamenicama linčuju automobile i autobuse. I šta reći? Sutra nastavljam pismo jer sam neubedljiv i tužan!

Bolje da sam ćutao o onoj kafe kuvarici. Noćas ste poslali nekoliko tona projektila i na moju Kikindu. E sad ćemo moći i mi Kikinđani da idemo u korak sa drugima, da ne budemo trn u oku. Fijuknulo je kroz noć preko naše kuće i pale su negde na periferiji četvrtog frtalja kod kasarne. Luka je mirno prespavao prasak. Dok su Milka i Jovana u neverovatnoj mirnoći pratile zvuk preletanja i drhtanje tla uz prasak, ja sam se nervozno, kao usplahireni petao šetao ispred kuće gutajući cigaretu za cigaretom. Prošlo je i ne ponovilo se.

Najnovija vest!!! Kraj bombardovanja! Mir i tišina…Kaže Sloba, pobedili smo. Jao pobednicima ! Jao pobeđenima!

„Danas, desetog juna, najzad, kraj bombardovanja. Dan ranije, 9. juna, predstavnici VJ i NATO-a potpisali su u Kumanovu Vojno-tehnički sporazum, kojim je precizirano povlačenje snaga VJ sa Kosova i ulazak međunarodnih trupa u pokrajinu. Kriza je, posle nekoliko neuspešnih diplomatskih pokušaja, okončana posredničkom misijom Martija Ahtisarija i bivšeg premijera Rusije Viktora Černomirdina. Vazdušni napadi na SRJ počeli su 24. marta 1999. godine i trajali su 11 nedelja. U njima je, prema raznim procenama, poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi. NATO je izvodio napade na SRJ sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, a u nekim operacijama učestvovali su i strateški bombarderi koji su poletali iz baza u zapadnoj Evropi i u SAD. Akcija NATO, koju su Vlada SRJ ali i brojni pravni stručnjaci nazvali agresijom, usledila je nakon neuspešnih pregovora o rešenje krize na Kosovu, održanih u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine. U bombardovanju, koje je trajalo 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture“.

Ti i ja ponovo smo na istim zadacima. Ja pred belim papirom. Ti u kabini bombardera. Ja pesnik, ti vojnik. Hajde da se ogledamo u otkrivanju lepših strana onog što nudi zagledanost u daljinu kojoj kroz život stremimo. Da idemo još dalje. Da kao deca maštamo. Izazivam te da na mom terenu belog prostranstva hartije ostaviš trag svoje duše, ako smo još živi.

„Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili s one strane groba“.
(Borislav Pekić)

(Petnaesto pismo američkom pilotu)

Halo, pa zar vi radite i za praznik? Bogami, evo i ja sam se zdao da te ispoštujem ne bi li se naljutio, pa došao na jedno hladno „Jelen“ pivo i slane kokice. Da li mi slavimo Prvi maj ? I te kako…

Bauk (komunističkih proslava) slavlja i parola u slobodi, zahvatio je sve naše narode i narodnosti u Jugoslaviji. Posle drugog svetskog rata, u eri obnove i izgradnje novog socijalističkog društva, radnička klasa predvođena Komunističkom partijom, grabila je napred u nove radne pobede! Nije bilo dana da nije bilo izuzetnog rezultata. U svemu smo morali bili prvi. Žilavi i besni, radni, puni elana, ustrojeni, jer je sve što „štrči“ bilo je sramotno i nekomunistički. Reprezentativni komadi duša radničke klase koji su onako teatralno izlagali svoja tela i svoja dela za prvomajske svečane defilee i parade, silno socrealistički, odzvanjali su ulicama naših gradova. Entuzijazam i mladalački polet koji je naprosto kipio u svim sferama rada i života, naročito se video i prikazivao za vreme prvomajskih praznika. Pucalo je na sve strane od mladosti, osmeha na licima, mirisa znoja, žuljevitih ruku i svečanih trenutaka.

Najboljih je bilo u raznim branšama. Najbolji na polju rada i udarništva. Najbolji sportisti, umetnici, studenti i đaci. Najbolje tate, najbolje mame, braća, sestre i tako redom svi naši narodi i narodnosti! Sve su to plodovi junaka socijalističkog rada! I svi su se svakodnevno upoznavali sa udarničkim rezultatima preko dnevnih zapovesti, zvučnika sa bandera, zidnih novina i Radio Beograda. Neobjašnjivo je sa koliko volje se jurišalo u bolje sutra posle onog četvorogodišnjeg svetskog zlopaćenja. Sve što je moglo da se uradi danas nije ostavljano za sutra. Svaki dan je trajao bar sat više. Mnogi su radili i unapred jer sve se bodovalo i stavljalo u izloge sa cvećem i Titovom slikom. Da se vidi. I bez nameštanja rezultata. E pa kad se već toliko radilo onda se moralo i proslavljati. Znači, fabrike radnicima, zemlja seljacima i svima praznik rada – Prvi maj. Nije se radilo dva dana. Prvog i drugog maja. Svi na paradu i da nam živi, živi rad! Kako je sve počelo?

Po običaju opet se sve zakuvalo na vašem američkom tlu. Sećaš se popularne tri osmice: osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja onog prvog maja osamdeset šeste godine devetnaestog veka, u Čikagu, stotine hiljada američkih radnika na ulicama!!! Sramno je ono što se tada izdogađalo i to ti je, siguran sam, poznato. Zato neću o tome. Kratko i jasno, vi ste uprli prst da pokažete da kapital i vlast nemaju dušu! Na Prvom kongresu Druge internacionale 1889. godine odlučeno je da se svake godine, u spomen na čikaško krvoproliće, održe masovne radničke demonstracije prvog maja. „Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost”. Od tada se svake godine obeležava tragični Hejmarketovski događaj kao dan međunarodne radničke solidarnosti u vidu demonstracija. Osnivač i vodja Srpske socijal – demokratske partije Svetozar Marković se još šezdesetih godina devetnaestog veka borio za prava srpskih radnika i radničke klase. U veoma teško vreme za Srbiju kasnije je tu borbu nastavio Dimitrije Tucović. U Obrenovićevskoj Srbiji je održana prva i najveća proslava 1.maja, na celom Balkanu 1891. godine .

Nakon 50 godina komunističke vladavine, tokom koje je Prvi maj slavljen kao veliki državni praznik u socijalističkoj Jugoslaviji, imam utisak da stanovništvo ovih prostora i dalje nije u potpunosti upoznato šta ovaj praznik predstavlja. Danas pogotovo! Zaglupljeni momentalno dilemom vremena u kojem živimo sa Bogom ili bez Boga okarakterisani tranzicijom i na terenu praznika, svi sve znaju. Svi su odjednom hrabri i počeli su se baviti svim i svačim. Oslobođeni titovskih bezbožničkih bukagija, okova i partijskih lanaca u tamnici naroda, prvi su partijski funkcioneri krenuli da se kaju i plačnih očiju, da ljube ruku svaki svojem crkvenom velikodostojniku, sa “ad hok” prekrajanjem onoga što je bilo. Posledica toga je da imamo iskrivljenu sliku trenutka u kojem živimo. Na ovim prostorima ili kako se kaže u državama regiona, vremenom se uvrežio stav o pojedinim pojavama, koji nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa činjenicama, ali ni sa stvarnim životom. Jedan ovakav stav je, na primer, da je Prvi maj anarhistički, socijalistički ili praznik koji su izmislili komunisti. Naravno, uz samo malo može se saznati gde se i zašto dogodio Prvi maj i ko su bili učesnici dešavanja i sa kojim motivima.

Prvi maj, Medjunarodni praznik rada, je pre svega podsećanje na istorijsku borbu radničke klase u čitavom svetu i solidarnost sa svima onima koji se bore protiv svih vidova eksploatacije i za ostvarivanje svojih prava. Pomažući drugom, iskazujući solidarnost mi pokazujemo da smo nešto više od ljudskog bića, ponašajući se suprotno pokazujemo da smo ispod standarda ljudskog bića. Kao takav praznik Prvi maj priznat je u svim zemljama sveta, osim u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Južnoj Africi. Dakle, u Americi nije priznat uprkos činjenici da je borba radnika za osmočasovno radno vreme počela upravo u tvojoj zemlji. Zato ti i nemaš radno vreme pa i danas zujiš… A i mi baš ne slavimo kao pre.

Praznik rada je nekada u šezdesetim godinama dvadesetog veka imao onaj oreol koji zaslužuje, i mnogo ozbijljnije se tada obeležavao kao radnički praznik.

Tokom prvih majeva koji su za nama mnogo više se radilo, bolje se živelo, tako da se više, lepše i srdačnije praznovalo. Na neki način tako su se slavile takozvane nove radne pobede. Jedan od ondašnjih rukovodilaca kikindske Livnice Milan Kuzmančev šezdeset i neke je na jednoj tadašnjoj proslavi rekao radnicima: „Danas radimo i ulažemo u razvoj jer doći će dan kada će na parkingu gde su sada samo dva automobila, biti malo mesta jer će ih biti na hiljade“. To se i dogodilo već osamdesetih. Bilo je u svemu više poetike. Ljubavi između tata i mama i sve sa mirisom rascvetalih jorgovana i ostalog cveća. Išli smo u goste, rođaci su dolazili kod nas.Tada smo, ipak, bili nekako mnogo veći romantičari nego danas. Surova realnost nam se zbog nesuvislih političkih poteza vratila kao bumerang i od romantičara optimista napravila realiste – pesimiste.

Teško da će se to vreme ikad više ponoviti. Današnji praznik rada je, imajući u vidu bombardovanje, atmosferu otuđenosti i standard građana, sušta suprotnost od nekadašnjih. Iz ove današnje perspektive sve to ima manju ikonografiju „onog“ praznika, i neku atmosferu prijatnosti. Ipak bitno je reći da nam je Prvi maj kao međunarodni praznik rada, koji slavi solidarnost sa svima onima u svetu koji se bore za radnička prava vrlo važan. Ovo kažem zato jer su nam ovakvi praznici i sve te svečanosti, kako u porodici tako i u široj društvenoj zajednici, potrebne i gode nam, jer su predstavljale poziv na druženje, solidarnost, ljubav, prijateljstvo.  

Nažalost, posle dosta gluposti koje su se dogodile u novijoj istoriji, na prostoru stare jugoslovenske zajednice, koju su najzad devedesetih godina nacionalni lideri uspešno krvavo pocepali, ništa više nije kao pre, pa ni prvomajski praznik rada! Majstori smo da sve tako brzo, olako, uspešno upropastimo i banalizujemo. Niko ni da trepne kad belo naprasno preko noći postane crno. Sve u ime demokratije, istinski i transparentno, „naše“ demokratske diktature izvode nas na pravi put istine. Kao i svetlo koje bez pitanja svaki čas, nestane pa dođe. Kao i krilo vašeg milosrdnog anđela koje nas „grli“.

„Glupost je najneobičnija od svih bolesti – od nje ne pati bolesnik, nego svi ostali.“

Žak Prever

(14. pismo američkom pilotu)

Još se vidi sunčeva svetlost iako je pola osam. Sav sam pod utiskom prošlog pisma. Bilo bi nepravedno prema piscu „čuda“ kaubojskih Karlu Maju, da mu ne poklonim bar  jednu stranicu pisma. Moram da pomenem još i to da sam prvi roman „Blago u srebrnom jezeru“ čitao u petnaestoj godini.

Deo  serijala filmova o Vinetuu  i Old Šeterhendu  sniman  je i kod nas na Plitvičkim jezerima za vreme Titove Jugoslavije. Bioskopi po Evropi su bili puni, a kod nas „Radnički“, ili letnja bašta u dvorištu Narodne biblioteke, sve sa suncokretom.  Dok  plemeniti indijanac Vinetu puca iz puške okovane srebrom i jaše vatrenog konja, čuje se krckanje i cepkanje semenki, bez kojeg nema pravog doživljaja filma. Sam pisac se toliko zanosio avanturama svojih junaka da je i  u svom privatnom počeo da živi njihove živote. Svet ni danas nema pravi odgovor na pitanje ko je i kakav je bio čovek i pisac Karl Maj?

Njegovi zemljaci Nemci decenijama već pokušavaju da ocene ličnost i delo osobe sa imenom koje podseća na kaubojsko. I dok su ga u Zapadnoj Nemačkoj smatrali za jednog od najplodnijih, u Istočnoj Nemačkoj njegove knjige se uopšte nisu štampale. Za njih Karl Maj i njegovi junaci predvođeni Old Šeterhendom, Old Fajerhendom, Vinetuom – uopšte nisu postojali. Sigurno je samo jedno: njegov uspeh. Njegova dela obišla su Zemljinu kuglu i ušla u klasičnu omladinsku književnost. Zato Ernest Bloh (1885-1977) nemački filozof-marksista kaže na jednom mestu da je „Karl Maj najbolji nemački pripovedač“.)

Da bi taj utisak bio potpun, kupio je kuću u Radebojlu i nazvao je „Vila Šeterhend“. Na zidove je obesio krzna divljih zveri, pušku srebrnjaču i razno drugo oružje. Posećivao je škole i salone u kojima je, onako mali i krivonog, pričao kako je terao svog Šeloua po preriji, pušio lulu mira sa Apačima, kako govori 30 svetskih jezika i dijalekata. Fotografisao se u traperskom odelu i sa srebrnom puškom Vinetua iako je u knjizi opisao da je ona stavljena u Indijančev grob.  Počeo je tako da se zapliće u sopstveno kilometarsko  klupče providnih laži i izmišljotina. Novine, pa i čitava javnost, počeli su da ga napadaju zbog „bezobzirnog iskorišćavanja lakoverne dece“, nazivajući ga „neznalicom koji nije video ni jednu drugu zemlju sveta“.   Da bi se nekako odbranio od ove poslednje kritike, on kao turista putuje na Cejlon (Šri Lanka), u Egipat i Palestinu. Proputovao je i američki Zapad, posetio rezervate Indijanaca, gde su ga crvenokošci, uz veliko slavlje, primili za svog brata i punopravnog člana plemena Sijuksa.

Ovi brzopotezni trikovi nisu umanjili gnev javnosti. Čak i njegov sopstveni izdavač izjavljulje da Karl Maj „obmanjuje i time kvari omladinu“. Karl Maj se branio da je  i „Dante opisao pakao u prvom licu, iako nikada nije bio u njemu“. Istina je da je on na preko 60.000 stranica (preko 50 detektivskih i avanturističkih romana) napisao more besmislica, ali i mnoge istine. Stao je na stranu Indijanaca, prvi je pisao o njima sa simpatijama i bio protiv rasizma. Njegovi junaci su ušli u svetsku književnost, a njegova dela, iako možda nemaju neku veliku literarnu vrednost, i danas se štampaju na 25 jezika sveta. Od tih dela i danas žive njegovi potomci i biografi.  I to ne loše.  I tek danas nam postaju  razumljive Karlove poslednje reči izgovorene na samrti 30. aprila 1912.godine: „Pobeda, velika pobeda. Sve je ružičasto“ ( citati iz „Politikinog Zabavnika“ 1569/1982. ).

Svi idemo u bioskop!  Jedan od mnogih koji su voleli dobar kaubojski film bio je i čuveni kikindski učitelj Dimitrije Mita Čipčić.  Voleo je da vidi sve što se davalo od kaubojaca na matine predstavama, nedeljom, u deset sati pre podne. Filmovi tog špageti menija koje je pratio sa uživanjem su: Zovem se Pekos, Sartana ja sam tvoja smrt, Dolazi Sartana, Aleluja i Sartana, Božji sinovi, Đango i Sartana…Svestrani Mita, najzaljubljeniji učitelj u kaubojce!

Građani Kikinde voleli su da idu u bioskop. Velika ljubav prema čudotvornoj celuloidnoj traci datira  s  početka druge dekade dvadesetog veka. Period u kom su vredni Kikinđani po mnogo čemu prednjačili u mnogim oblastima društvenog života Banata. Prvi bioskop otvoren je hiljadu devetsto jedanaeste  u velikoj sali hotela Ejler i zvao se Uranija – kasnije bioskop Radnički, a Zvezda je otvorena godinu dana kasnije i zvala se Olimpija. Bio je to za mladu populaciju samo  deo obaveznog ritula, od onog što se nekada zvalo – izlazak u grad. Pošto su tih ranih šezdesetih godina i subote bile radni dan, možeš da zamisliš sa koliko pažnje se pripremalo za nedeljni izlazak.

Kao prvo opsežne pripreme šta i kako se obući, jer se uvek prvo išlo na korzo u obaveznu šetnju! Da li vi u Americi imate korzo? Ovde kod nas korzo je prava institucija. Rasprostranjena, poreklo vuče iz italijanske reči corso, što znači šetalište. Ipak, reč korzo u našem jeziku znači mnogo više od trase ili štrafte određene za šetnju velikog broja ljudi. Ona je označavala instituciju od neizmernog značaja za gradski život,  gde si bio da vidiš i da budeš viđen, i koja je u prvoj polovini dvadestog veka, predstavljala jedan od najatraktivnijih vidova urbanog načina zabavljanja. Korzo je činila urbana populacija – građanstvo. Šetači su u laganom tempu, uglavnom vedro raspoloženi, neobavezno pričali o događajima dana ili aktuelnim temama. Uglavnom su šetali, većinom  „uparađeni“  za tu priliku predstavnici gradskog  krema, muškarci pričajući o sportskim i drugim događanjima, i žene sa ili bez dece, razgovarajući o predstojećim obavezama ili o lakšim temama, ne izostavljajući ni gradske priče „iz poverljivih izvora i prve ruke“. U toku lagane šetnje svi su vazda vedri i nasmejani. Neko je odlazio do poslastičarnice na sladoled, baklavu, šampite, krempite, torte .

Prelepo mesto za sedenje posle šetnje  uz  obaveznu limunadu ili Koktu je prva  gradska kafana Kasina koja je  kao i Avala imala  svoju baštu. U bašti jedinog  hotela  Avala  se pilo hladno pivo, kafa i  jeli ćevapi. Najviše njih  je cepkalo suncokret i žvakalo žvake. O korzu kod nas je u svojim delima pisao Momo Kapor , doduše  nešto kasnije  iz perspektive kasnih  sedamdesetih  godina, a  Mika Antić napisao je šarmantnu  pesmu –  Đački korzo. Tu su se nalazili i obavezni kibiceri čijim pogledima ništa nije moglo da promakne. Svako je sebe prikazivao u najboljem svetlu. Tu su se rađale prve simpatije , stidljivi pogledi i neotesani pokušaji da se bude velik, sve sa tatama i mamama. Za  korzo se danas može reći da je kao institucija izumrla, baš kao što su nažalost izumrli i ostali simboli  urbane kulture kod nas.

Svaki izlazak nedeljom popodne bio je kao praznik. Mama bi nas lepo pripremila u plava mornarska odelca i onda bismo svi zajedno išli u „varoš“. Namirisani, očešljani i zategnuti kao oficiri. Tata je, sećam se, stavljao briljantin u kosu i imao je brčiće kao Klerk Gebl. Mama s crvenim karminom i mirisom ružinog ulja u kosi. I dok prolazimo ulicom komšije nas prate srdačnim pogledima. Mi sve u prolazu pozdravljamo: deda Abelu i Mici neni sa „guten tag“, Karčiku pekara i Saksove sa“ jo napot“  a deda Žarku i baba Bosi poželimo dobar dan. Kad smo već u ovom, po mnogo čemu, bajkovitom vremenu, da kažem i to, da smo tako vaspitani da pozdravljamo  sve starije i sa „ljubim ruke“, „kis du hand“ i „kezi čokolom“. Ne sećam se kada se to počelo gubiti iz mojih manira ponašanja lepo vaspitanog dečaka i od kada  sam počeo da postajem prostak. Valjda u pubertetu kada se svima dešavaju česti neobjašnjivi prekidi na vezama u glavi i ponašanju.

Tako od kuće u  Masarikovoj, ulicom Đoke Radaka  do ugla ulice Vojvode Mišića gde nas dočeka moja baka Milica. Svi zajedno onda do Bućkala pa levo.  Žutom  kockom kroz centar varoša išao je lokal autobus i fijakeri.  Odatle je kolona šetača išla pored stare Avale do Zvezde bioskopa i nazad u krug. Svi kao u izlogu i na izvolte da se pokažemo i naravno da vidimo druge.  Posle dva, dva ipo kruga smo odlazili do Muratovića pored Radničkog bioskopa  na po kuglu  sladoleda, i onda oko pola osam kući na spavanje… Mladi su posle obaveznog  korzoa odlazili kod Mikinice na igranku a dobar deo je išao u bioskop.

Bioskopi su dakle imali predstave: nedeljom  matine u deset pre podne,  popodne od četiri i predstave od  šest i osam sati uveče. Kikindski bioskopi su na svom repertoaru imali uvek dobre filmove i sale su bile često popunjene do poslednje stolice. Jedan od filmova koji je punio bioskop „Radnički“ nedelju dana je bio film Aleksandra Petrovića : „Skupljači perja“. Nagrađen je Grand prijem na Međunarodnom filmskom festivalu u Kanu šezdeset sedme godine. Svi cigani (danas Romi) iz naše komune bili su jako ponosni na uspeh „skupljača“ i obavezno  gledali film. Neko i po dva puta. Šta je to ovekovečio Saša Petrović?

Rustični život ravničarskih Roma, skupljača perja. Oni žive svoj život, prema svojim zakonima večnih skitača, sa svojim čežnjama i strastima, sa plamom i ljubavlju zbog koje se ubija. Svakako ovo je jedan od najznačajnijih filmova u jugoslovenskoj kinematografiji uopšte. Beli Bora Perjar (Bekim Fehmiu) je Rom koji skuplja i trguje starim perjem negde u okolini Sombora. Njegov najveći rival je Mirta (Bata Živojinović), sa kojim Bora ima dil oko podele teritorije gde nabavlja perje. Mirta mu sve češće ulazi u posao na terenu. Sukob se naizgled rešava u kafani gde Mirta vraća Bori pare. Tu se pojavljuje čarobna  pevačica Lenče (Olivera Katarina) i uz najciganskiju muziku rasplamsava  pravu cigansku lumperajku.  Novi razdor između dva perjara  javlja se kada se nestašni Bora zaljubljuje u prelepu Tisu (Gordana Jovanović), kojoj je Mirta očuh. Kada je Mirta pokušao da siluje Tisu jer nije nikako htela da se uda za dvanestogodišnjeg dečaka, ona beži sa Borom koji je ubio Mirtu i gurnuo ga pod led, i neko vreme živi sa njim, njegovom majkom, bivšom ženom i dvoje dece. Tisa, sve vreme gledajući televiziju,  sanja san o tome da postane pevačica u Beogradu…Drama – film,  koji je šezdeset osme nominovan za Oskara van engleskog  govornog  područja. Tada je tu nagradu dobio film „Strogo kontrolisani vozovi„ Jiržija Mencela… Zlatna vremena filmske umetnosti!!!

Zahvaljujući pionirskom radu Puriše Đorđevića, Makavejeva, Slijepčevića, Žike Pavlovića, Saše Petrovića, utabana je filmska staza kojom sedamdest i neke kreće  u sedmu umetnost nova plejada mladih režisera  školovanih u Pragu i Beogradu i njihovi „rani radovi“ na  čelu sa Goranom Markovićem, Srđanom Karanovićem, Goranom Paskaljevićem, Šijanom, Žilnikom , Radivojevićem, i mnogim drugim velikanima naše kinematografije!

Vaš film Majkla Ćimina  „Lovac na jelene“ takođe je desetak godina  kasnije punio bioskopske sale. Ja sam ga sa drugarima gledao nekoliko puta. Tada  je bio u opticaju šmekerski štos, da kada upoznaš neku Jelenu onda se uz frajerski pogled ( znači podignuti desnu obrvu kao Klerk Gebl), i  uz osmeh, kaže:„Ja sam baš lovac na Jelene“…Time  ste dami dali do znanja da ste kulturni i što bi rekao moj prijatelj Goran  Musa –  u fazonu. To znači da čitate bestselere, idete u bioskop, i put do njenog srca do polovine je gotov. Kasnije ćemo o cveću i majskim ružama…

Tebi  je  lepo   dok   čitaš  ova  moja  pisma,  pa noćas ni ne zujiš tako silno po vedrome nebu. Miriše li na kraj ovog ludila?

„Neprijateljima treba neprekidno opraštati, jer je to upravo ono što ih najviše ljuti“.(Oskar Vajld)

(13. pismo američkom pilotu)

Popodne miriše na kišu. Tamni oblaci kovitlajući se putuju nebeskim svodom. Dobra je prolećna kiša. Tebi ne smeta grmljavina, munje, oluja, ili letiš na većoj visini, iznad tog nevremena? Nikada nisam to doživeo. Htedoh ti napisati u prošlom pismu ali zaboravih, da odavno imam žarku želju, da brodom odem u tvoju zemlju Ameriku. Da doživim i to da osetim taj miris novog sveta, obećane zemlje.Onako kako su mnogi, trbuhom za kruhom odlazili, ne znajući gde i kuda. Željni boljeg života, a neki avantura.

Među njima su  bili i moj deda Petar i njegov brat Luka. Rođeni pod kraj devetnaestog veka u selu Glinice kod Velike Kladuše. Otac im beše  Nikola koji je iz Crne Gore preko Kosova došao u Ličku Kaldrmu. Nešto kasnije doselio se na brdo Ševića u selu Glinice. Tu su rođeni Petar, Luka i Blagoje.  Iza borove šume Orlova je postojbina naše loze Ševića. Krsna slava nam je Sveti Luka.

Savesni Petar i pustolov Luka, spustiše se pešice sa  Korduna preko Like do mora, pređoše Jadransko more i iz Italije,  put neizvesnosti, sivim parobrodom do Amerike. Njih dvojica su kao i mnogi golobradi mladići zavedeni pričama o blagostanju u novom svetu. Te priče čuli su od predstavnika američkih fabrika, koji su posećivali Austrougarsku monarhiju vrbujući snažne, zdrave mladiće za teške poslove u čeličanama i rudnicima. Na svakom koraku nudeći posao i velike pare, uspevali su da ubede mnoge, da se otisnu preko velike bare, sa samo nekoliko dolara u džepu. Na dalek put u neizvesnost, bez prijatelja i rođaka, ne znajući jezik. Po dolasku u saveznu državu Ohajo, Petar i Luka odlaze u Klivlend. Prvo utočište  im je bila pravoslavna crkva. Isto je i dan – danas. Deda je radio prvo u rudniku, a potom  u malom restoranu gde  se moglo pojesti i popiti, jer se  kuvala hrana za rudare. Nije imao mira, išao je za poslom do Sinsinatija, Detroita i Pitsburga u Pensilvaniji. Vredno je radio i štedeo novac.

Lepi Luka  se kartao i trošio svoj novac na provod i žene. To mu je kasnije i došlo glave, jer je zbog dugova na kocki morao da pobegne u Rusiju, gde mu se u Oktobarskoj revoluciji gubi svaki trag. U predvečerje Prvog svetskog rata prosečna starost naše emigracije bila je od dvadesetpet do trideset godina. Beše to mlada i snažna srbadija, puna volje, poleta i ljubavi prema otadžbini. Među njima bio je i zavidan broj srpskih intelektualaca. Jedan od najpoznatijih koji se isticao naučnim i  prosvetarskim radom je Mihajlo Pupin. Na poziv Srpske narodne odbrane hiljadu devetsto sedamnaeste godine, čiji je predsednik bio Pupin, deda se prijavio i sa  sedamnaest hiljada dobrovoljaca preko Kanade odlazi na solunski front… Za sada toliko o mom srpskom poreklu, i dedi Šević Petru! Da je Periša ostao u Americi ko zna šta bi danas bilo?

Moja prva saznanja o „novom svetu“ i samom američkom narodu datiraju s početka šezdesetih i kasnije. Odlasci po prekrupu za piliće, kod privatnog krupačara Kaića bili su prava poslastica jer su po zidovima bili okačeni bioskopski plakati koji su izazivali  moje iskreno divljenje, i čudo, dotad neviđeno. Sećam se kao danas plakata filmova: Div, Quo Vadis, Ben Hur, Kolos sa Rodosa, Sodoma i Gomora, Herkules, Poslednji dani Pompeja, Bekstvo u lancima, Tihi Don, Do poslednjeg daha, Hirošima, ljubavi moja, Lift za gubilište, Topovi s Navarona, Most na reci kvaj, Tačno u podne, Čapajev, Rubljov, Stanlio i Olio, Čaplinove neme burleske, Istočno od raja, Tarzan, Tramvaj zvani želja, Sedam samuraja, Pastir Kostja, Džingis kan, Kapetan Leši, Vrteška, Prohujalo s vihorom, Građanin Kejn,… i brdo vesterna ili kaubojskih filmova. Ovo je samo deo sa jednog zida. I svaki put kada sam odlazio tamo prvo sa ocem a kasnije sam, uživao sam u plakatima. Krupača melje, a ja kao u snu. Iz filma u film. Uvek sam ih  iznova i  sa  velikim oduševljenjem gledao, kao da ih baš tada prvi put vidim. Prosto sam zalazio iza njihovih slika i odlazio nekud daleko. Uvek me gospođa Kaić, kad krupljenje završi, prenula iz maštanja i vraćala u stvarnost  glasnim povikom: „ gotovo je Božidare, idemo“. Tu sam shvatio prvi put da postoje beli, crni, žuti ljudi i indijanci crvenokošci.

Tih šezdesetih godina sam gledao i prvi film. Njegovu projekciju nam je onako komšijski omogućio mlađi Karči koji je počeo da radi kao kino operater u bioskopu. Prvo što sam gledao na belom platnu, bile su Filmske novosti, nešto kao obavezan žurnal i jedan nemi film. Da li je to bio Čaplin ili Stanlio i Olio stvarno se ne sećam. Tata i mama su mene i sestru, poveli jedne tople letnje večeri, da vidimo i to čudo. Sve je tada za mene bilo vreme čuda. Tata je radio neke zidarske radove kod Duškovih na uglu ulice Ljudevita Gaja, i čuo je da se „daje“ neki komičan film, pa hajde da sestra i ja to vidimo. Prvo čudo beše što su nas posadili da sedimo njima u krila ispred jedne trafo stanice. Tada su one bile na uglu svake treće, četvrte ulice. To su bile građevine u obliku kvadra okrečene, prskane zelenom cement bojom. Bile su visoke i na vratima je pisalo: „Visoki napon – opasno po život“! Kada se otvore vrata onda se čuje da nešto zuji. Valjda taj visoki napon.

Neko je doneo klupe, neko stolicu za sedenje na sokaku i film je mogao da počne. Belo platno je bilo postavljeno, sve je tu spremno, ispravno i tajac. Veruj mi da sam to odgledao onako u jednom dahu, i za moje godine veoma mirno i disciplinovano. Naš kum Bogdan, paor, zaspao je sa zavijačom cigarom od sajanskog duvana u prstima. Kuma Jovanka ga je kao slučajno udarila da se ne bi popekao. On se okrenuo i kaže: „Šta, već je gotovo! Ajdemote, laku noć, sutra se radi“. On je od Radakovih i bio je vrlo zavrnut. Što bi se danas drugačije reklo, uvek je isterivao pravdu i bio za ono „svoj na svome“. Moj mlađi brat nosi njegovo ime. U stvari svi smo mi ovde nekako zavrnuti, ali nas niko ništa ne pita – ni vi „odozgo“, ali ni ovi dole ne mare šta mi mislimo.

Kad smo već kod kaubojskih filmova, mnogo su uticali na sve nas ovde. Moda je bila da se nose pantalone sa nitnama, i kožicama na rubovima. Livničari su od aluminijuma lili male figure kauboja ili indijanca, pa su to stavljali na prednji blatobran od biciklova. Ne može to da se opiše koliko je to što bi se danas reklo bilo „in“. Na malim ogledalcima su bile slike poznatih glumaca i glumica, a mi deca smo imali albume sa sličicama. Kauboji i indijanci u ravnom Banatu? Bioskopi puni, krcati. Svuda po trafikama  pisani romani „Trista čuda“, „Laso“ i brdo stripova. Ali šta je tu najinteresantnije? Neke svetski poznate stvari o divljem zapadu napisali su ili snimili filmove o tome ljudi koji tamo nisu rođeni niti su tamo bili. Pisac knjiga o indijancu Vinetuu i kauboju Old Šeterhendu je rođeni Nemac. Najbolje ili legendarne takozvane „špageti“ vesterne snimio je Italijan Serđo Leone. Za šaku dolara, Za dolar više , Dobar, loš, zao… Bilo jednom na divljem zapadu

Serđo Leone i kaubojski filmovi su nas ili zabunili ili probudili u svakom pogledu. Pucalo se brate na sve strane. Pričalo se tada u šali, da ko sedne u prvi red ispred platna, napuni pune džepove čaura samo od jednog filma. Stalno mladić pobeđuje. Najbrže puca, sve izudara u salunu, ima baš najboljeg konja, zna da govori indijanski, ima lepu devojku koju mora ostaviti, jer ide dalje po podivljalom zapadu da brani slabe i  ugrožene i živi američki san. Glavna uloga bezimenog, neokupanog i neobrijanog stranca, sa crnim šeširom, koji dolazi u mali grad, da se izbori za pravdu i pomogne onima  u nevolji, poverena je do tada skoro nepoznatom Klintu Istvudu!  Ali, to koliko je Leone rodonačelnik špageti vesterna velik filmski stvaralac najbolje se vidi na kraju njegovog plodnog opusa sa filmom „Bilo jednom na divljem zapadu“. Svu svoju ljubav i majstorstvo uneo je u ovaj film koji bez svakog preterivanja predstavlja fascinantnu filmsku priču za kraj epopeje realističkog vesterna. Leone nas drži budnima celo vreme i neda nam da skrenemo pažnju od filmske radnje. Muziku je napisao maestralni Enio Morikone koji je, opet po ko zna koji put, u tandemu sa njim, na visini zadatka. Ta melodija na usnoj harmonici je valjda nešto najtužnije, i najsetnije, što je moglo da se napiše za uspomenu i dugo sećanje, kada se listaju slike albuma o divljem zapadu. Svaka čast čoveku koji nikada nije bio na divljem zapadu i koji nije znao ni jednu reč „kaubojskog“  jezika! Bio jednom jedan genije…

(Dvanaesto pismo američkom pilotu)

Sve laži se pretvaraju u istinu onoga dana kada shvatimo da nismo deca i da više nemamo kud…Tajne su izmakle kontroli, kao u Formanovom filmu „Let iznad kukavičjeg gnezda“, i lupaju se po glavi nas malih, običnih, neobičnih…

Neću da prestanem sa pisanjem pisama, da ne pomisliš kako me je strah od tog vašeg letenja iznad mog dvorišta. Gospodo, ovo što radite sada nama to se zove „transgresija“. Po našem jezičkom znalcu Vujakliji to je prestup – prekoračenje zakona u pravnom smislu. Geološki, to je prodiranje mora u kopno i širenje na račun kopna. Moraš priznati da se o ovome može pričati naširoko i nadugačko.

Mnogo sam melanholičan danas! Kao da sam bolestan i sam na ovome svetu. A nije ni petak, niti je  trinaesti! Tonu mi svi brodovi a  sa njima nestaju i poslednji zraci humanizma. Dobrota pred zlom gubi korak. Svaka normalna stvar koju uradimo danas, postavlja nas na marginu do juče normalnog života proglašavajući nas nezanimljivim. U vremenu u kome živimo ljudske vrednosti olako zapostavljamo. Kriza stvaralaštva, morala, plemenitosti, humanosti, ljubavi, poštovanju prema bližnjima, prijatelju i neprijatelju… Zakržljaćemo od nesavesti, samodovoljnosti, nepoštovanja nebrojenih konvencija i sporazuma. Ne snalazim se u ovom životu  gde je sve više uvređenih i poniženih. Sve je vulgarizovano, na tezgama, ružnije no ikad i tako „rialiti“. Na kraju krajeva za sve će se kriviti egoistični snovi i progresivne generacije koje su otkrile i uživale veliki deo tuđe budućnosti. Sve su zbili u stogodišnje  dešavanje  dvadesetog veka? O tom potom. Sada hoću mir.

Kako da se bolje razumemo dragi moj leteći (ne)prijatelju? Draže bi mi bilo da si mogao da dodješ pre „ovoga“ i upoznaš dno panonskog mora – moju ravnicu. Moj grad i moje drage Kikinđane. Onako sporovozno, šinobusom. I to sve na tenane sa presedanjem u Miloševu. Pa onda prugom „klaj-klaj“ preko Derića za Kikindu. Proći ćeš pokraj Plave banje, Tozinih odžaka i to je znak da si blizu željezničke stanice. Tuda je išao i čuveni Orijent ekspres. A tamo na peronu sa familijom, ja stojim i čekam te…I naravno posle vrlo srdačnog pozdravljanja izvoli dragi moj i upoznaj se sa našim snovima.

Iskreno nežna i valovita  ravnica Banata, leži smeštena na dnu panonskog mora,
vešto ištrikana impresivnim mustrama  uzoranih njiva i masnih zaoranih brazdi. Sva nabujala u talasima žitnih polja, vinogradima, voćnjacima, bogato zasuta toplinom paorske duše. Mudro ispresecana vodnom mrežom i kanalima, odaje sliku složenog krvotoka do velikih arterija Dunava i Tise. Kako napisa Mika u  svojim stihovima i slikovitim metaforama u poemi Kikinda: blatnjava je, prašnjava, preka, tučena, mučena, neizmučena. Raspalio je  plamen lalinski i uzburkao krv slobodarsku, irošku, birošku. U  buktanju  stihova,  pod zelenom travom, vazda lepa, obukao je i nju i decu njenu u haljine bele.

Slike pejzaža banatskih  na prozor naslikanih, sreću se na svakom izlasku do atara i prvih oranica. Stari salaši poput vernih stražara sa nakrivo nasađenim đermovima prkose košavi i vremenu prošlom. Sve ih je manje i sve su veća atrakcija. Nismo se dobro razumeli kroz istoriju i nasleđa. Testamente i bogatu dedovinu smo prihvatili ali ih nismo ispoštovali. Imamo još uvek vrednih domaćina koji drže konje i fijakere. Oni su poseban ukras banatske ravnice i cele Vojvodine.  Sve su to biseri Panonske nizije. Zavičajno nasleđe, multikultu-ralnost,  jezik, vera i suživot u slozi, (jer su svi dođoši), pravi su biseri u nizu đerdana koji krasi gradove, sela, arhitekturu i stilove gradnje i življenja  u Banatu. Raznolikost u kulturi, muzici, folkloru, oblačenju i običajima ishrane kao i slike prošlosti i sadašnjosti najveće su bogatstvo koje je ostalo u amanet građanima ovog kraja.

Deo banatskih snova priuštićemo i tebi dragi prijatelju iz Amerike. Vodićemo te i u paorsko dvorište. I to baš tamo gde smo po mleko išli Luka i ja – kod deda Ljubiše. Tamo je kao u bajci. Rascvetalo cveće pored staze od flaster cigle s leve strane i špalir grožđa sa desne strane do komšijskog zida. Sredinom dvorišta je tvrdo izbetoniran deo za prolaz traktora i radnih mašina. Ekonomski deo dvorišta odvojen je metalnom konstrukcijom i ogradom od pletene žice koja je ofarbana crvenom minium farbom – neka vrsta osnovne boja. Idemo u taj deo jer Luka ne može da dočeka da vidi šta tamo ima. Sve je to okrečeno belim krečom zbog dezinfekcije a i uredno je. Tri male kuce su nas umiljato saletele odmah s vrata. Dve su žute a treća crno žuta – prave taksike. Odlični su pacolovci i čuvari. Joj samo da možeš da osetiš miris štale, gde su dve crno bele mlekodarne dame. Ispod gredice kod jasli lastavičje gnezdo. Nisu još stigle ili ih plaši to vaše orgijanje po nebu pa ih ne vidimo. Preko puta u uglu štale su dva mala teleta, raj za dečije oči. Sa druge strane ispod kotarke za kukuruz su manje mirišljave svinje. Ima i jedna velika priplodna krmača za prašenje. Pozadi je kamara slame i njegovo veličanstvo stajsko đubre koje je sad na ceni jer se sve više koristi u proizvodnji zdrave hrane. Složeno je na kamaru kao pod konac. Preko pored šupe je kokošinjac i živina. Koke nosilje onako razgolićene i bez stida kokodaču i misle da su u pravu, jer s ponosom nude pravu i zdravu robu u ovom sluđenom vremenu. Tu je iza kamare slame i nekoliko malih patuljastih kokinera ili titinaca kojima se nožice ne vide od perjanih gaća. Kokica sa nekoliko pilića koji se kao tufne kotrljaju po onom dvorištu pogotovo kad jure muvu. Dalje ispod „šopre“ je i traktor s prikolicom. A ono što je stvarno prava retkost, u urbanom delu grada, je pravi bunar sa đermom. To ti je onako znaš drveni stub sa rakljom  i drugim drvetom po sredini, gde je na jednom kraju vedra za zahvatanje vode, a na drugom kraju veliki teg. Baš kao klackalica u dečijim vrtićima. I naravno sve je to bagremovo drvo. O kako lepo miriše bagremov cvet koji se sav načičkan rasuo po krošnjama. Ajdemo te unutra, po jednu teglu meda da vam da deda Ljubiša.

Miris žutih dunja na ormanu ispunjava sobu, vraća me u detinjstvo i omiljenu prostoriju moje baba Milice – špajz. Na polici su tegle meda i pekmeza, kitnikez s orasima i slatko. Zakađena paorska peć, pa fruštuk…No, da ti sada do u detalje opišem kako je to u Banatu. Da bi doživeo tu čaroliju, morao bi doći prvog vikenda u oktobru na Dane ludaje, pa da zajedno koštamo od  svega pomalo što je na stolu. Prvo doručak. Hladno predjelo domaća šunka, belolučna kobasica, krvavica, majuška, slanina, čvarci, švargla,  ljutkaste sremske kobasice, slovački kulen pun aleve paprike, sir mokrinski, švapski, ovčije kiselo mleko! Onda toplo predjelo gibanice – štrudle, sa sirom, ukiselo, uslatko, s makom, s višnjama, s orasima, proja sa sirom, tepsija bureka, pogačice s čvarcima, gibančice,skoverci. Pita s mesom, zeljem, ludajom, jabukama, piroške. A za ručak razne čorbe i supe s dva prsta masti žute, domaćim rezancima i biber da pliva na površinu u ne baš neograničenim količinama. Nasuvo svih vrsta. Čikovi, flekice i rezanci s makom. Tu su onda glavna jela prepušteno na volju kuvarica i na samo njima znan maštovit i specifičan način pripremljena. Meso kuvano rinflajš, baška pohovano ili pečeno sa roštilja, ražnja, i obavezno tri vrste sosa. Od domaćeg kuvanog paradajza, višanja, mirođije. Mađarski perkelt sa trgancima ili širokim rezancima, gulaši razni, pačiji paprikaš s knedlama, sarmice i pet vrsti salata. Ima i ribe,  ko voli. Sve to ide naravno uz burno degustiranje domaćih rakija i vina, pa i mlakog piva. A na kraju stola gurabije, vanilice, krofne, kiflice koh, šnenokle i torte…

Muzika sve to dočekuje, prati i ispraća, a uveče se leže u prostrane krevete sa debelim, a vazdušastim perjanim – dunjama. Salaši i vašari imaju najsigurniju perspektivu i to je za svakog gosta uživanje – hrana, piće i dobra atmosfera, raspevano, uz zvuke harmonika, tambura, gajdi i violina, sa setnim stihovima iz prošlih vremena ili veselim, pomalo „bezobraznim“ bećarskim tekstovima. Posle svega, trećeg dana  za luftiranje glave i odmor od provoda idemo neko u dugu šetnju, neko u lov, ribolov, vožnju biciklom a najviše se vraća svojim kućama s punim kuferima utisaka i snova o lepom. To ti je, u prevodu, naš „american dream“ !
I za kraj ovog pisma nadam se da ćeš prestati da zujiš po nebu, jer treba i rode da se vrate u svoja gnezda. Molim vas za finu tišinu.

„Ništa u životu ne razveseljava tako kao kad nas gađaju, pa promaše“.
V. Čerčil

„Čovek ne može da otkrije novi okean ako nema hrabrosti da izgubi iz vida obalu“ (Andre Žid)

Na našu sreću, a češće na njihovu nesreću, takvih ima i biće ih, ali im se još češće ispreči nedodirljiva brana koja ih svojim sumnjičavim sudom osujeti u njihovoj hrabrosti da menjaju svet.

Jedan od onih koji je stradao zbog svog nepristajanja na zabluđenost i status quo, imajući hrabrosti da otkrije novi okean je i novinar – sumnjivo lice – Slavko Ćuruvija. Na današnji dan u vreme histerije NATO bombardovanja, mučki, s leđa, ubijen je. Novinar i vlasnik listova „Dnevni telegraf“ i  „Evropljanin“, išao je  prema svom stanu, ka mestu gde se osećao najsigurnije. Bio je na vaskršnjem ručku sa prijateljima u društvu supruge Branke. Počinioci pobegli u „nepoznatom“ pravcu… Rođen u Zagrebu četrdeset devete – ubijen devedest devete  u Beogradu.

Ovde se svakim danom sve više šepuri bolna istina da nam je  život u beznađe odeven. Život sve više zaudara na hroniku palanačkog groblja. Mi nos u jedan od svoja četiri  zida zabili i slušamo mučeći. A znam da koliko god da je visoka cena, treba je platiti, jer „treba biti hrabar u promenama kakve god da su“ – rekla bi naša prečanka Isidora. Moramo se sami između sebe prvo urazumiti i razumeti kako bi smo se sačuvali i opstali, jer smo mi mali narod. Progutaće  nas  naše neprepoznavanje, neznanje, neslaganje i taj neko, koji se po ko zna koji put uvek među nas nađe. Taj neko ko ima nož, uvek na našoj Arki tajno napravi rupu da nas potopi. Pa dok zbunjeni jednu zakrpimo, druga veća nam se stvori. I tako nebrojano puta davimo se kroz vekove, jer sporo pamtimo i još brže zaboravljamo. Nikako da se oporavimo od nerazuma.

Da se dovedemo u red i dogovorimo ko je taj ko će brinuti, biti odgovoran i  odgovarati za naše rupe? Uvek nam je tamo neko kriv? I tamo nečija slana kiša, jer nam mati ravnica plodonosna ne rađa? Uvek smo mučki ubijeni s leđa! Vi veliki nam baš upravo „milosrdno“ pomažete, zujite, trudite se a mi ništa? Poslednjeg proleća na kraju dvadesetog veka i opet smo bez struje. Ja stvarno više nisam normalan. Kažu da u ovom svetu ludaka to treba shvatiti kao kompliment. U glavi sve ključa – revolucija. Nema nam spasa dok se ne nađe pravi ključ za našu trijumfalnu kapiju, i saznanje šta je to trulo u nama kad se sve(t) menja a samo mi propadamo? …

Nastavljam tamo gde sam u prošlom pismu stao. Dan je sunčan i lep. Proleće je. Trešnja je procvetala i čuje se zujanje pčela radilica koje med znače. Baš kao u Japanu. Cvet do cveta, miriše šareno i opet rađa zeleno i živi da zri. Ovde je najtužniji osećaj svesnosti brze prolaznosti lepote ovih nežnih cvetova, kao i svih lepih stvari u životu, koje kasnije izazivaju osećanje melanholije i sete. Sitni gologlavi plodovi gledaju put sunca i sanjaju sočno i crveno. Ono što ne stignu pčele oprašiće prijatan prolećni vetar. Isto je i kod vas u Americi? Baš mi se jedu trešnje. Biće zrele za koju nedelju – pa ti izvoli, siđi. Kao pčela sleti na trešnju i beri do mile volje. A  dok jedeš trešnje ne moraš ni da zujiš.

Leta gospodnjeg hiljadu devetsto šezdeset i pete godine sam prvi put po meni video pravog Nemca. Do tada sam ih znao iz priča o ratu i da su za sve oni krivi kad nešto pođe naopako. Gospođa Ana ćerka naših komšija Švaba Abele i Micike  došla je u posetu roditeljima. Direktno iz Nemačke vozom. Sa njom je došao suprug i sin. Moji drugari i ja smo virili kroz drveni plot i zagledali onog malog kao da je čudo. A on isti kao i mi. Imao je kratke sivo zelene pantalone sa krupnim dugmadima na tregerima, belu košuljicu kratkih rukava, dokolenice i šeširić. Kad nas je primetio osmehnuo se i otrčao u kuću. Frau Ana je izašla sa njim i pozvala nas da nas počasti bombonama. Kad je progovorila sve na našem jeziku mi oslobođeni od svakog straha pravo kod nje sa ispruženim rukama. Uzeli smo po dve bombone i sa osmehom se zahvalili. Sa dečakom nas je kasnije slikala u njihovom dvorištu za uspomenu na njihov prvi i poslednji posleratni dolazak u Kikindu. Ona je inače tu i rođena.

Kasnije smo mnogo više saznali o svemu. Ko su podunavske Švabe i otkud ovde u Banatu i da su i oni dođoši kao i mi i sve po redu. Bilo je lepo družiti se sa malim Hansom. Jedino je bilo čudno što je bio stalno čist i uštirkan i nikako da se malo isprlja u banatskoj prašini. Stalno je govorio starijima i nepoznatima „danke“ i „kis di hand“. Bilo nam je žao kad su posle nekoliko dana otišli. Kao da smo znali da je to „aufiderzen“ ustvari zbogom zauvek. Dan pred odlazak počastili smo se kolačima. Rolat bogat sa pekmezom od kajsija. To drvo u njihovom dvorištu je tako lepe kajsije rađalo, da smo svake godine čežnjivo čekali da sazri. Ponekad smo, kad Mici neni ne gleda, i poluzrele jeli i bile su nam dobre. Za uspomenu i iz zahvalnosti zato što su moji pomagali njenim roditeljima, frau Ana je tati poklonila kravatu, mami tergal suknju, meni kapu sa plastičnim šiltom i sestri lutku. E kad su gosti otišli onda smo mi onako naširoko i nadugačko prepričavali ostaloj deci to što smo saznali. Oni su kao i mi  tu rođeni pa su otišli tamo da rade, i opet će doći kada budu išli na godišnji odmor. Nakon par godina umro je gospodin Abela, a ubrzo za njim kažu od tuge i usamljenosti otišla je i Mici neni.

Gospodin Abela je bio stolar – tišler. Ručno je od drveta i po nacrtima izrađivao sve što se moglo zamisliti, a najviše je radio na izradi vrata. Bio je veoma poštovan u udruženju zanatlija koje je postojalo u Velikoj Kikindi još za vrema stare Jugoslavije. Jednom prilikom mi je sa ponosom pokazao svoje crteže i motive ornamenata i gro duboreza za vrata koja je on izradio u ondašnjoj Velikoj Kikindi. Svaka vrata od onih najednostavnijih pa sve do onih velikih najkomplesnijih imaju svoju simboliku i značenje. Nisu vrata služila kao na početku samo za zaštitu, da se ulazi i izlazi, već su sa razvojem društva, i sve većih staništa i arhitekture i ona postajala sve bremenitija simbolikom, finijim ukrašavanjem i svaka su bila priča za sebe. On je tiho objašnjavao da su vrata – kapija dva sveta. Jedan spoljni sa ulice i onaj unutrašnji svet koji se nalazi iza zatvorenih vrata. Zato je vrlo važno kako koja vrata izgledaju.

Pričao je kako se na debele osnove velikih ulaznih vrata lepe aplikacije od plemenitog drveta sa tutkalom. Pre toga je pričvršćivao daske debljine jedan do dva santimetra za osnovu drvenih ramova sastavljenih od više dasaka sa drvenim klinovima. Za izradu vrata – kapija, najčešće kao osnovni materijal je korišćeno tvrdo hrastovo drvo, bukva, jasen, cer, lipa, topola, brest, orah, jela, bor i druge vrste nama dostupne. Plemenito drvo kao što je orah ili kruška koristio se za finije aplikacije. Osim drveta, prilikom izrade svih vrsta vrata kasnije u tradicionalnoj arhitekturi korišćeni su i neki metali, pre svega gvožđe. No, upotreba gvožđa počinje tek od prve polovine devetnaestog veka, s postepenim razvojem teške industrije i ekonomskim jačanjem. Od tada gvožđe ima značajnu ulogu u samoj konstrukciji vrata, dok se druge vrste metala i legura – bakar, olovo, srebro, bronza, mesing – koriste u dekorativne svrhe. Ta se priča meni duboko urezala u sećanju na deda Abelu i njegov tišlerajski zanat. Mnogo godina kasnije ja se šetajući gradom zagledam u razna velika ili mala vrata i setim se majstorskog umeća mog komšije deda Abele.

Čujem škripu vrata, neko je došao! Sutra ću ih podmazati. I to me je naučio deda Abela!

11.04.1999.godine –  Vaskrs pravoslavni

Deset dana vredni mravi uče sve oko sebe kako se radi…na posletku dođe kiša i bujica vode sve odnese! Mravi, čim je prošla oluja ponovo svi u kolonu jedan za drugim i – na posao.

E, sad bi oni što sede za cvrčkovim stolom na livadi rekli : „Bolje džaba sedeti nego džaba raditi“. Naravno da to nije tačno! A šta kad dođe zima, sve prekrije sneg i led, i kad nastupi glad? Onda je sve što su vredni mravi spremali letos, zlata vrednije i skuplje. Tako su nama u obdaništu naše vaspitačice čitale i objašnjavale Ezopovu basnu „Cvrčak i mrav“.

A  tako se i u našoj ravnici panonskoj ponašaju pravi domaćini. Neko je veoma mudro naselio ovaj živalj u ravnici. Ovde se puno radi a ima se vremena i za razmišljanje, učenje i štošta. Kaljava, masna, napaćena u ratovima i nevoljama sakaćena, takva je naša mati ravnica. I kako onda da je ostaviš neoranu i u korov zaraslu. Ne, to se ne sme. To je sramota – tako se ona ne voli. S neba vire oni koji su nam je u amanet ostavili i brižno nas prate, da bi videli kakvu ćemo je ostaviti onima koji puze i još nisu stali na svoje noge. I ako im se ostavi nečija hipoteka, neka bar bude s jakim razlogom. Zato te molim da ne istovaraš više taj „milosrdni tovar“ odozgo po nama,  jer to nije lepo!

Naviru još  neke slike  iz mog obdaništa. Taj period od šezdesete do šezdeset i treće pamtim kao početak neke moje socijalizacije i ulazak u život na velika vrata, baš kao ona na obdaništu koja i danas tamo stoje. Kroz njih i danas ulaze mali – budući veliki ljudi. Za mene je to bio novi svet. Nova lica, nove navike, nova otkrića koja su se množila svakodnevno, pitomo, mirno. Svaka moja nova nevolja tu je nalazila svoje rešenje. Kroz igru, drugarstvo i često uz pomoć dobrih vaspitačica i učiteljica koje su nam uvek bile pri ruci. I kuvarice su nam pomagale. Pogotovo kad je trebalo da pojedemo ono što nismo voleli. U velikom prostranom dvorištu gde su bile ljuljaške i klackalice igrali smo se povazdan. Neki su po dvorištu jurili za loptom. Stariji su uvek bili kod stola za stoni tenis i to je bila prava atrakcija. A nas mlađe je sve to radovalo i zadatak nam je bio da za nekog navijamo i nagrađujemo ih aplauzom. Tako do ručka. Posle ručka spavanje i u tri sata po podne kući. Bilo je i onih koji su ujutro plakali, jer ih roditelji ostavljaju. Ti su bili uvek prvi tik uz vrata i spremni za odlazak. Joj, te radosti kad se ide kući. A bogami bilo je i onih kojima se ostajalo i kojima nikad nije bilo dosta igranja, a možda im je tu bilo lepše nego kod kuće. To samo oni znaju. To je bila i ostala velika tajna skrivena negde duboko u malim sjajnim očima.

Negde sam imao tri crno bele fotografije slikane Smenom 8, i za njih su vezane tri uspomene koje pamtim iz obdaništa. Na prvoj fotografiji nas je bilo četrdesetak. Kompletna generacija, sem onih koji su baš toga dana bili odsutni. To je fotografisano kada je naš dečiji lekar Dr Jovin odlazio iz Kikinde negde u Afriku. On je bio doktor kog sam dobro zapamtio i po tome što me je jednom prilikom pregledao i poslao u bolnicu zbog upale pluća. Bio je srdačan i topao u svojim kontaktima sa decom. Govorio je uvek o higijeni. Sredom, kada je dolazio uvek nam je prvo pregledao ruke, uši, grlo i uvek je pitao, da li igramo fudbal kad su nam kolena oderana?

Na drugoj fotografiji se vidi jedna stara vrba, širokog stabla i još impozantnije krošnje u čijem su se krilu, od ranog proleća do pozne jeseni gnezdile raznovrsne ptice. Ona se nalazila negde na sredini dvorišta. Za nju nas vezuju prva saznanja o pticama ovog podneblja koje se tu legu. Poneko jaje koje ispadne iz gnezda bilo je odmah vraćeno, jer ko će nas dočekivati i ispraćati toplim pojanjem i veselim cvrkutom. Često smo sedeli i uživali u hladu njene krošnje. Ona je posečena šezdeset treće i toga se nerado sećam, kao i jednog događaja zbog kojeg sam dobio šamar.

Tog dugog toplog leta na Števančevoj bari, za građane je otvoreno novoizgrađeno kupalište – Jezero. Kakva lepota? U sred grada. Jednom prilikom kada smo se vraćali sa izleta, iz Velikog parka, video sam da neki stariji dečaci koje znam idu na Jezero. Pošto me niko nije primetio iskrao sam se  iz kolone i krenuo za njima. Pravac na kupalište. Nisam se kupao, već sam samo zijao od čuda ushićen divotom novih objekata.  Kad sam se trgnuo i vratio u stvarnost, jurnuo sam  nazad za kolonom mojih drugara prema obdaništu. Ušunjao sam  se kroz velika vrata, kad tamo, čeka me teta Spasa. Kako me ugledala, sva uplakana vrisnu: „Gde si crni Božo“, i sevnu šamarčina. Posle smo oboje plakali zagrljeni. Obećala mi je da će mi sutradan nacrtati devojku, Japanku sa kosim očima i uvijenim trepavicama. Ona nam je često ispunjavala želje.

I na trećoj fotografiji smo onako zagrljeni moji drugari i ja ispod te posečene vrbe. To je bilo poslednje proleće u obdaništu za mnoge od nas. Dolazili su mlađi. Mi smo sa našim malim velikim tajnama u zavežljaju odlazili iz obdaništa,  jer smo rešili da budemo stariji. Te jeseni sam pošao u školu. Za odličan uspeh postignut u prvom razredu dobio sam knjigu  „Sipajte, sipajte“ koju je napisao Dragan Kulidžan. Bio je to moj prvi bliski susret sa poezijom. Kad sam je otvorio na desnoj strani je pisalo: „Za postignut odličan uspeh i primerno vladanje u školskoj 1962./63. godini“… Osnovna škola „Žarko Zrenjanin“. Potpisali su se  Đura Manjulov, direktor škole  i moja draga učiteljica Milica Santovac. Ona me je bodrila i hrabrila da slobodno, na početnim koracima životnog puta, otvorim vrata i upoznam moć svetlosti koju donosi znanje!

Ponovo nestade struja! Postajem besan na vas velike, silne građane iz belog sveta? Čujte silni , ti tamo visoko!
Filozof antičke Grčke Diogen iz Sinope živeo je u buretu, a ja danas živim u dupetu! On je u sred podneva sa upaljenim fenjerom šetao  Atinom, i kad su ga   pitali šta to radi odgovorio je: „Tražim čoveka“.  Evo i ja u debelom crevu bez fenjera i u sred mraka tražim tog istog čoveka. Nemamo struje i Vas krivim za ovaj mrak. Gde je taj čovek? Građanin sveta ?– Ovde je vetrovito i sve jako smrdi!…

Već poduže stojim kraj prozora, zamišljen i zagledan u daljinu. Čekamo da dođe struja. Komšijski pas čuje buku aviona i sa visoko podignutom njuškom laje prema njima. Ti u avionu rezbariš dubinu neba i spremaš se da istovariš taj sivi  razarajući buljuk bede na neku metu. A šta, kako, zašto, na koga će pasti ti pojma nemaš, i kao vojnika to tebe nije briga. Ti samo izvršavaš naređenje. Da, gospodine vojniče, život ti je čudna pojava. Postoje trenuci kada mi se čini da sam bio ovde i da sam već prošao kroz tu baštu života, i sve sam više siguran u to, da tajnama i lepoti življenja nema kraja. Ponovo je nestala, pa došla struja. Vidiš koliko je važno da nismo sami na ovom svetu. Sudbina svih nas i to što ne možemo živeti sami i jedni bez drugih treba da nas spaja, da nas raduje. Da nas hrani novim i nesebičnim saznanjima. Imam utisak da si nesrećan, što moraš na ovakav mučan način, da se upoznaješ sa ljudima preko velike bare. Nesrećan zato što lečiš nečiju bolesnu sujetu, i da sve mora biti kako su  to oni za tamo nekim stolom zacrtali! Tako ili nikako. Ništa kompromis.

A Gveru i mene je tako lepo, dva dana, profesor sociologije Li Stepl sa Bostonskog univerziteta učio na seminaru u Banja Luci, kako se konflikti rešavaju. Uz veliku dozu tolerancije, mirnim, nenasilnim putem, jer svakom rešavanju  konflikta u raspravi treba da je krajnji cilj kompromis. Drvlje i kamenje će istorija bacati na ove vaše poduhvate na kraju dvadesetog veka. Nove regije, nove legije i po vazdan se nekome ratuje. Nema sreće u tuđe blato kad se zaglibiš pa ne možeš iz njegovog kala noge da izvučeš. Mali broj ljudi je uzeo stvar u svoje ruke. Bogati, moćni, sebični, sujetni igraju se sudbinom planete zemlje. Vama, kao ni imperijama pre vaše, sem istorije, niko za ono „što ste milosrdno anđeoski morali da uradite“, neće suditi, jer kao što neko reče – „svi ratovi su privremeni, a pobede su večne“  – „ Jao, pobeđenima“!

(Pismo američkom pilotu 9)

 - Toliko je potrebno blagodarnoj ženi, da stvori mozak novom ljudskom biću. To isto biće niko ne pita da li ono hoće da se rodi? Da li mu odgovara mesto, dan, vreme, to dvoje ljudi koje će kasnije, bar nekoliko puta kriviti za to što se baš ono danas rodilo?… Onda doleti roda i ako ne pogreši adresu eto nama radosti! Mali ušuškani zavežljaj stiže, negde kroz odžak, negde kroz rajska vrata, ali sve se raduje. Tako je šezdeset četvrte u junu stigao moj mlađi brat Bogdan. Slatki mali čovek. Kad sam ga video u bolnici u onoj veškorpi onako crveno crnog, nisam znao šta me je snašlo, i gde su vrata od sobe, koliko sam bio uzbuđen i zbunjen. Tata se radostan žurio kući,  jer je rešio baš tog proleća, da zida novu kuću. Zamisli od čega? Od onog tozinog vanklasnog crepa. Mislim da je to prva i jedina kuća u Kikindi, u urbanoj zoni,  zidana od crepa…

Srušili su onu malu kućicu, gde su sobice bile tri sa tri. Dovukoše deset hiljada crepova, nekoliko prikolica zemlje i juriš. Zemlja je bila žuto crna i dobra za zidanje u blatu. Moj Mladen i njegovi livničari. Kum Rista, Živa i Viktor nosonja. Stalno ga je Rista zadirkivao: „ Kaži moj kume šta se prvo vidi kad treba da zaviješ iza ćoška, ti ili nos“? A Viktor mu je onim svojim dubokim glasom, kao iz podruma, odgovarao: „Moj nos moj ponos“. I naravno sve to uz rad prati smeh Žive i Mladena. Ta njihova silna kumstva… ( i o kumovanjima sam ti objašnjavao u onom pismu o livničarima). Uvek je bilo razloga da se nađe kum. I kad se prasila krmača, kupovao bicikl, nameštaj, golubovi, kučići, mačići, deca, ženidbe, udaje, umiranja, nova rađanja sve je spadalo u domen kumstva i u dobru i u zlu, i da se pomalo zalije pićem, da se časti, da ne bi bilo posle problema. Ako to ne uradiš slomiće ti se nešto, ili nešto neće biti  kako valja. Hajde, dobro što su pili taj prvi dan, ali dugo nisam mogao da shvatim zašto se pije i sutradan? E, pa to se kaže tata pije kao dan posle sveca – pojtarije, peru se svecu noge, umiva se. A bogami morate priznati da Kum nije dugme. Kum Rista kaže da kod njih u Miloševu ima pojtarije, dvojtarije, trojtarije i doždernjača. Kako kod vas Amera to ide?

O izgradnji, mobi i komšijama, da ti i ne govorim. Svako je hteo da pomogne i da se raduje novoj kući u našoj ulici. U ovoj ravnici gde je prvo bilo more, pa trska i rit i gde su svi na neki način „dođoši“, svako je doneo nešto autohtono „odande“. Taj deo svojega umeća nesebično je hteo da ugradi i podeli sa onim, ko se svojom voljom ovde „zaglibio“, u ovaj ritski Banat, i ostaje tu da živi. To je valjda nešto što su ljudi shvatili, posle onog paklenog, iscrpljujućeg, i zlog četvorogodišnjeg svetskog rata, da nije važno ko si, šta si, kako se krstiš? Ako si čovek i hoćeš tu da živiš onda si dobrodošao u našu zajednicu! I to je valjda u prirodi čovekovoj da tek kad se zla nagleda zglavno i progleda. Tako su oni gradili svoju strategiju u borbi  za bolje sutra, tako smo i mi svemu tome bili svedoci i tako vaspitani.
Počinje da me mori žeđ. Zamisli u pabu mi daju pivo bez love? Kažu, dao direktor neke bonove i da svako ima po dva osvežavajuća pića dnevno. Neka živi Dule!…

Idemo dalje…
Kuća se brzo zidala. Blata na pretek pravi Rista. Viktor nosi do skele. Mi dodajemo crep na dohvat ruke. Mladen i Živa zidaju. Mama doji bebu u naručju i gleda kako raste naš novi dom. Kad se posao završi onda se tu iznad rupe za blato svi majstori operu i sednu za improvizovani sto da se nešto pojede. Šunka, slanina, mladi luk, ljute papričice i domaće vino od sarača – čika Šilo Branka. Bilo je i crnog bečejskog piva za kuma Ristu. A pila je po jednu čašu i mama. Kaže da je pivo dobro za dojilje i da ima puno B vitamina. Meni i sestri po Kokta. Dok se posle jela polako cvrcka i čačkaju zubi, tata iz kujnice donese onu novu Weltmeister harmoniku i onda se još i veseli. Tu harmoniku je on kupio u beogradskoj Skali. Pošto nije mogao da uđe u sobu gde je bila mama, i da ga ne bi čula, on je preko svetlo zelene pidžame sa tamno plavim vertikalnim prugama obukao odelo i tako otišao. Vratio se uveče šinobusom. Čika Paja fijakerista ga je doneo sa stanice do početka naše ulice. On kad je prišao bliže kući, stao pod prozor i zasvirao bećarac. Tako i sada posle napornog rada pesma. „Treba stati podmazati kad potrči da ne cvrči“. To je čika Živi bila svaka druga dok se peva jer on nije imao sluha, pa mu je ova poskočica bila kao recitovanje ili rep . Kako ko završi s pesmom on ubaci svoje… treba stati podmazati kad potrči da ne cvrči… I tako sve dok ne ustane kum Rista i ne krene, jer on ide šinobusom za Miloševo. Onda svi kao po komandi kreću. Rista napred, za njim klamću Viktor i Živa a tata samo razvlači i bećarac: „Ajmo kume do te lepe Rume – lepa Ruma a još lepša kuma“ ; „Volem kuma al volijem kumu – kuma nosi gaćice na gumu“…  Oni tako idu napred a mi deca trčkaramo za njima. I tako do kraja ulice gde Mladen virtuozno završava, i svira onu staru za rastanak. Na kraju kada ih ispratimo  mi se vraćamo „kući u izgradnji“,  pa na spavanje.

„Pesma  nas je održala, njojzi hvala“ rekoše mudri. Komšije se ne čude tom entuzijazmu i elanu,  jer znaju da sutrašnji dan donosi nove radosti i radne pobede. Ranom zorom paori pošto su spremili oštre motike, kreću sa nadničarima na kopanje. To su njive posejane kukuruzom i suncokretom. Posle njih poput kolone mrava, radnici kreću put svojih radnih mesta i fabrika: Toze, Livnice, Pika, Kolske radionice, Prime, Mlina, Banata. I na kraju iz kuća izlaze deca i đaci. Neko ide u školu, neko u zabavište. Neko ovog jutra mora, a baš mu se i ne ide kod zubara. Niko ne ostaje kod kuće. Počinje novi dan…

Često nestaje struja, što pojačava nelagodnost uz zujanje sirena. Ja se nervozno šetkam po hodniku Doma omladine. Svaka mi se pločica na podu podsmeva svojim šarama ali ja uporno tražim uporište da ne izgubim nadu.  Kao po nekom nepisanom pravilu kada sam na korak od depresivnog stanja i beznađa, uspevam sebe da ubedim da i mrak ima svoju svetliju stranu. Nisam samo ja, jedina korisna budala, koja se bavi humanitarnim radom i građanskim inicijativama. Igram prvu i glavnu ulogu stranog p(l)aćenika, a oko mene sve „balkanski špijuni“, broje i kroje svet i zapisuju ga onako kako im odgovara.U nadi da će i ovde ovih dana „izbiti“ neki novi mir, pokušavam da progutam zalogaj tople pite sa sirom, koju mi je donela naša spremačica.

Znam, nisi ti kriv. Kriv je Prometej, zato što je zatvorenu „kutiju sa svim zlom ovog sveta“, (koju su mu bogovi dali na čuvanje i strogo podvukli, da je ne otvara) poverio bratu Epimeteju. Zaljubljeni Epimetej se u toku noći, poverio svojoj dragoj ženici – radoznaloj Pandori, a ona otvorila kutiju. I zato je nama danas tako kako nam je… hmm?

(Pismo američkom pilotu 8 )

 - I sad prođem ulicom tvojom … ili „Zvižduk u 8“, beše pesma kojom su u ranim šezdesetim dečkići hteli da pokažu šmizlama iz komšiluka, koliko su porasli za godinu dana. Šta će ovi danas od ovog vašeg zviždanja posle osam da nauče? Koja li je vaša pesma osim onog zuzuzuuu – BUM ? To ne može da se zviždi!!!!!

Posle one jurnjave s kantom i sakrivanje belog čaršava, jer nismo hteli da ostavljamo trag na red je došla i istina od prethodne večeri. Ko je pokupio kantu ne spominje se i ne zna do danas. To je bila Živicina storija. Nimalo zbunjen pred auditorijumom svoje generacije i nas mlađih sa strane ispričao je – šta se to dogodilo na bunaru? Bilo ih je četvorica. Ni manje ni više. Pričali su nešto ružno o našoj komšinici Eržiki. Pekarovoj ćerki i još lepšoj plavuši u koju smo svi bili potajno zaljubljeni. Šta si to rekao pitam – kaže Živica? Složim jednog i stanem leđima prema zidu. Odbacim se od zida lupim drugog po nosu. Trećeg taman da zavarim on poskoči i pobegne. Ja se okrenem hitro a četvrti podigne onog što sam ga lupio po nosu i oni u trk. Onog prvog presekoh pogledom i pustih da beži dok ga noge nose. Mislim se, mene šmekera ste našli.

Mi ne dišemo. Ni da trepnemo.Uspeo je da nas ubedi i da mu poverujemo da je sve istina. Tako se uživeo u ulogu neustrašivog da su svi ostali nemi. Posle nekoliko trenutaka čulo se samo ono i – šta je dalje bilo? Šmekerski skloni šiške sa čela i reče, da nije hteo da ih žešće izbubeca već samo da im da do znanja, da sa njim nema šale i da je ovo naš kraj i naše devojke. Šiške su se u to vreme počele tako nositi po ugledu na Bitlse. Onda kad se spuste preko nosa – tako se merilo, čije su duže on je veći dasa. Možeš misliti tada kad su nas redovno šišali po sistemu lonac i oko glave, kako sakriti da ne odseku ono što te čini šmekerom? Odleprša moj Džiba sav važan u svet svoje mašte. Nismo hteli da ga odamo. Svi su ga tapšali po ramenu. Toliko je bio ubeđen i ponosan kako je osvetlao obraz našoj ulici, da nismo imali srca da mu pokvarimo užitak.

Sa tom tajnom te jeseni je dosta mladića iz naše ulice otišlo u vojsku. Tad se u kopnenoj služilo valjda osamnaest meseci, a mornarica pune dve godine. Neki su otišli čak u Sloveniju, a jedan je, čini mi se Emil, tetka Juliškin sin dobio mornaricu. On je trenirao plivanje i vaterpolo još na Plavoj banji.

Večeras ste nešto poranili. Čujem da zujiš. Učinilo mi se kao da me opominješ paranoično, jer si nestrpljiv. Ne misliš valjda da ti se neću javiti. Sve po redu. Prvo cigareta pred kućom, zveranje u nebo i opet molba – glas razuma. Idite kući…

Ono o našem komšiji Emilu. Bio je svestran i umeo je da pravi sve što zamisli. Nešto sam ti već pisao o zlatnim rukama. Sećam se da su u dvorištu imali male gvozdene tegove za vežbanje, i jedno vratilo na čijem su kraju bili vezani opet neki tegovi. Na drugom kraju sajle koja je klizila po točkićima na vratilu su bile ručice, pa se to onda onako podizalo i spuštalo. Onako, rukama vučeš a tegovi idu gore dole. Tako se gradilo lepo i zdravo telo. Sve po redu i kao pod konac. Mala kućica u cveću, puno dvorište dece i sve pod kontrolom vrednih domaćina. Po rečima tetka Juliške on je bio nadaren na dedu, koji se takođe zvao Emil. Radio je u našoj Livnici kao model stolar.

Kada sam se ja zaposlio u Livnici, u holu upravne zgrade video sam ga na tablou kao člana prvog radničkog saveta. To je iz onog vremena pedeset i neke kada je drug Tito dao fabrike radnicima a zemlju seljacima… To su te fabrike koje vidiš i gađaš odozgo, ili ih ne vidiš a gađaš. Da si znao radnike i majstore poput deda Emila ne bi ni sedao za avion. Da ti pišem o tome? Trebalo bi mi puno vremena i prostora, da ti pišem o našoj Livnici i livničarima…idite kući što pre – to bolje!

Ja se juče raspričao a vi gore brundate u letećim krstaricama. Ovo ti pišem u našem NGO Centru Kikinda, pa sam otrčao kući ako se Luka probudi. Nije to daleko. U Kikindi je sve blizu i prisno.

E pa taj naš Emil od juče, svakog leta nam je pravio zmajeve. Bože mili te lepote i radosti. Svako pravljenje zmaja bio je praznik u svakoj ulici – svaka ulica drugačiji zmajevi. Onda po ulici nije bilo puno žica, kablova i bandera. Kao po dogovoru u više ulica pokrenu se radost, i umetnost prepoznavanja finih ljudskih veština i manira. Zmajevi – mašti na volju. Prava radionica. Struka, znanje i podučavanje nas mlađih. Ovako, tako i hajde probaj sad ti. Dvorište je svo u zelenilu, cveću… i mnoštvo dece čeka da zmaj bude gotov. Bili su raznih oblika. Najčešće pravougaoni, šestougaoni i kruškasti. Da ti kažem i ovo. Svi ti zmajevi su pravljeni od suve trske – konstrukcija, masni ili flis papir, kanap i naravno lepilo. Lepilo se pravilo od brašna i vode. Svi zmajevi su bili pljosnati i iz dva dela. Sam zmaj je znači imao telo i rep iz dva dela. Gornji deo repa zvao se guz i bio je vezan za dva kraja tela zmaja. Dužina jedna i po dužine tela. I drugi deo repa koji se vezivao na sredinu guza, koji je bio dve dužine tela zmaja. Rep se pravio od istog onog papira, i to tako što su se makazama rezale trake. Na kraju repa se pravio bunt sa malo više traka, uvezano sve zajedno zbog bolje ravnoteže. Prave leteće „ ale i nemani“. Kruškasti je imao samo rep bez guza oko tri dužine tela. Onda se na telu veže kantar i to ti je to.

No Emil ne bi bio to što jeste, da nam ne napravi nešto što nema u drugim ulicama. Iznese tako jednom prilikom on zmaja onako bez repa i sve nešto ćoškasto. Papir delom gore i delom dole a sredina bez papira? Ja tada nisam ni znao šta su geometrijska tela, oblici i figure. Priđem bliže a on kaže: „Šta si zinuo Božice – to je američki zmaj“! I smeje se. Ja zblanut. Vidim nema ono što treba da ima – trsku, papir, rep? Samo neke tanke letvice, i sve tako precizno zalepljeno stolarskim tutkalom. Četiri duže kao telo i gore i dole po četiri kraće letvice. Znači dve trećine su bile pokrivene papirom a sredina ne. I znaš šta. Taj je poleteo. Vinuo se u naše plavo nebo a mi zinuli i divimo se. „Ala vuče ovaj američki“! To mi kaže moj vršnjak – njegov mlađi brat Laci. Njih su bila trojica. Najstariji Feri je bio električar i otišao je u Nemačku da radi. Tamo je i ostao da živi. Laci i ja smo imali privilegiju, da kada zmaj „uhvati visinu“, onda nam Emil dozvoli da držimo kanap. To se onda kaže : „ Uh, što ovaj dobro vuče – pravi američki“. E, da… dobra stara vremena. Bilo je teško, al je bilo i lepo.

Danas se ne divimo „američkim zmajevima“ i vama, gore u njima – dosadni su, bučni i svima nam je jasno šta je Hi – Tech. Tu nema šta da se PRAVI – kupiš i to ti je to!