Blog community…

Nedavna poseta Srbiji penzionisanog potpukovnika američke avijacije koji je pilotirao nevidljivim bombarderom F-117, koji je oborio treći divizion 250 raketne brigade PVO 27. marta 1999. godine, nije mi se dopala. U celom tom događaju bilo je nečeg mazohističkog, samoporažavajućeg. Citiraću komentar jednog čitaoca Politike sa interneta. „Stvarno me je rasplakala ova „tužna“ priča oko posete pilota oborenog F-117. Još ako se završilo uz gibanicu i praseće pečenje – nema bolje reklame za turističke posete Srbiji.Samo čekam da na CNN osvane reklama „Srbija zemlja gde vas nakon zločina dočekuju gibanicom“. Da li mi stvarno imamo pameti?“

U ovoj apsurdnoj predstavi našoj javnosti je saopšteno da je dotični pilot 2006. otišao u penziju i postao privatnik – konsultant i gostujući govornik. Živi u gradiću Frensistaun u američkoj saveznoj državi Nju Hempšir. Ima šestoro dece, uskoro će, sedmi put postati otac.“ Onaj čitalac u svom komentaru, između ostalog, ogorčeno – s pravom – poručuje: „Trebali su na povratku na Surčinski aerodrom da ga odvedu na grob male Milice Rakić“.

Prema informacijama iz medija stelt F-117 se više ne proizvodi. Svojevremeno,
krajem oktobra 1990. godine “Vašington post” je pisao o zanimljivoj stelt kondom zbrci. Naime, korporacija “Nortrop”, proizvođač Stelt (tajnog, nevidljivog) bombardera tužila je malu kompaniju za izradu kondoma zbog kršenja prava u korišćenju naziva. Firma “Stelt kondom” prodavala je crvene, bele i plave kondome u pakovanjima koja liče na Stelt bombarder pod motom koji je igra reči “Neće vas nikad videti kako svršavate (dolazite)” – (‘They’ll Never See You Coming’). “Nortrop” je tvrdio da će kompanija za proizvodnju kondoma upotrebom reči “stelt” verovatno izazvati “konfuziju, grešku i obmanu” a takođe je izrazio zabrinutost da će njegovi proizvodi biti izvrgnuti ruglu.

Vlasnik “Stelt kondoma” je dao ovakav komentar: “Mi nudimo mnogo više sigurnosti nego Stelt bombarder i to po znatno nižoj ceni”.

Susret i priprema za život pod istim krovom maltezerke Aki (5 godina) i čivave Kori (tri meseca) zabeležen je fotoaparatom. Neki drugi put biće snimljeni i Korini ratnički zahvati koje miroljubiva Aki stoički podnosi.

Šta je ovo, nova igračka koja miriše na kuče?

NASTAVAK PRILOGA »

„U Pekingu, na svečanom banketu u dvorani kineskog parlamenta u čast Kim Il Sunga, sa zakašnjenjem sam otkrio da je vrlo ukusni perkelt od rumenih komada mesa, nazvan »čarobni avgust« bio – ona pseća stvar! Nije bilo spasa i – nekako se preživelo. Ali otkud avgust? Otkriće je došlo takođe sa zakašnjenjem: na korejski praznik Malbok, kojim se svakog 17. avgusta obeležava »dan pasa« prave se tradicionalne bogate gozbe od psećeg mesa.“ Ovako je svoje iskustvo sa psećim mesom opisao (pokojni) Dragoslav Rančić, bivši dopisnik Politike iz Kine.

Pse jedu u Južnoj i Sevemoj Koreji, Kini, Vijetnamu, Tajlandu, Fllipinima. Tu i tamo »najboljeg čovekovog prijatelja« imaju na jelovniku, verovali ili ne, i u Švajcarskoj i Nemačkoj.

Doktor An Jong iz Kine, sa Univerziteta »Čungdžong«, poznat kao »doktor pseće meso«, zna više od 350 recepata za pripremanje jela od psećeg mesa. On je osmislio i razradio razvojni program za južnokorejsku industriju psećeg mesa. U toj zemlji keretina se najviše troši u gulašu »pošintang«, koji se još naziva »čuvar tela« i koji mnogi smatraju za delikates. Zaštitnici životinja ogorčeni su zbog mučenja pasa. Naime, da bi meso psa bilo meko i sočno tradicija nalaže da se pas mlati palicom desetak minuta, veša nedoklan i živ dere kako bi adrenalin učinio meso posebno ukusnim. U glavnom gradu Tajlanda Bangkoku može se dobiti sveže meso psa direktno iz klanice. Psu se grlo prereže na pola, tako da još daje znake života, a »sladokusci« ih dokolju posle prijema »sveže robe«. Hropac nesrećnog psa traje satima.

Ljubitelji psećeg mesa prebacuju Evropljanima da se mešaju u »unutrašnje stvari« i tradiciju koju ne razumeju i da njima nikada ne bi palo na pamet da jedu konje i puževe kao, recimo, Francuzi. Takođe objašnjavaju da se ne jedu kućni ljubimci već psi specijalno uzgajani na farmama. Godišnje se samo u Južnoj Koreji pojede dva miliona pasa othranjenih na farmama a u loncima završavaju i mnogi nestali kućni ljubimci.

Glumica Brižit Bardo prekinula je svojevremeno intervju jednoj radio stanici iz Seula kada joj je voditelj postavio pitanje da li zna da su mnogi zapadnjaci u Južnoj Koreji jeli pseće meso. Ljutito je odgovorila »da Francuzl, Nemci i Amerikanci nikad ne jedu pseće meso«. B.B. se grdno prevarila. Poznati američki glumac Mel Gibson prilikom snimanja jednog fllma na Tajvanu imao je egzotičan ručak. Na meniju je bilo meso cmog psa. U švajcarskoj štampi objavljena je izjava jednog seljaka da najvise voli da jede pseće meso: »Mislim da je ono daleko najzdravije meso, ima kraća vlakna nego govedina, nema hormona kao teletina, pa čak ni antibiotika kao svinjetina«. U Nemačkoj neki listovi objavljuju savete kako pripremiti pseće meso.

U Kini ima pedesetak farmi za uzgoj bernardinaca, dobrodušnih džinova među psima. Bemardinac je u Kini, na užas Švajcaraca, »popularan delikates, prepun arome«. Zapad je iz Kine dobio pekinezera kao kućnog ljubimca a Kina od Švajcarske bernardinca kao gurmanski delikates. U pekinškom restoranu »Gum Vang« (»Kraljevski pas«) na meniju ima više od pedeset vrsta jela od psećeg mesa. Nude se prsa bernardinca u umaku od ostriga, bataci na žaru i bareni bernardinac kojem, da bi bio po ukusu sladokusaca, mesari najpre spale dlaku a zatim ga dotuku toljagama kako bi ga predsmrtna strava učinila što ukusnijim i sočnijim.

U zemljama u kojima se jedu psi rašireno je verovanje u afrodizijačke osobine njihovog mesa, posebno polnih organa. Na Tajvanu se veruje da meso crnog psa stimulativno deluje na seksualnu moć a u Vijetnamu su na ceni rase pasa svetle dlake. Ljubičasti jezik čau čaua vekovima važi u Kini za poseban kulinarski specijalitet. I danas u Čengduu, glavnom gradu kineske provincije Sečuan, u mesarama pored prasića na kukama vise obrijani mrtvi psi.

U mom komšiluku u Novom Beogradu ima Kineza. Znajući sve gore napisano ponekad mi se čini da neki od njih umesto sa simpatijom moje kuče prilikom šetnje gledaju sa apetitom. Doduše možda samo kao intimni obrok za dvoje – jer je reč o malom maltezeru.

Užarene parlamentarne rasprave pred televizijskim kamerama ogolile su unazad nekoliko godina pred širom javnošću vokabular nekih političara i narodnih predstavnika, prvo u parlamentu Državne zajednice SCG a kasnije u srpskom parlamentu. Specifična značenja dobili su u njima termini „pušenje“,“balavci“, „džaftare“, „ banda“  i mnogi drugi. Zaštitnici javnog morala i mediji upozorili su na „političku kulturu“, pragmatičari raspredaju o „veštini vređanja u politici“, lingviste i kulturologe brine jezik mržnje i njegov uticaj na odnose i stanje u društvu.

Ružnim rečima u srpskom parlamentu pokušali su da stanu na kraj poslanici iz užičkog okruga još pre više od jednog veka, tačnije1895. godine. Oni su uputili predlog Narodnoj skupštini Srbije da se donese zakon protiv „posvednevnog psovanja onog  što je Srbinu najsvetije i najmilije, kao Boga, Hrista, Slavu, Zakon, Sunce,Veru, Sveca itd“. Prema tom predlogu svako ono lice koje bude ma šta opsovalo „od gore pobrojane svetinje kazniće se od 15 do 2o dana zatvora ili novčano 100 dinara“. Svako lice koje psovku ponovi snosilo bi dvostruku kaznu. Ovaj predlog sa ozbiljnim kaznama za psovače nije prihvaćen a sve kasnije sankcije za pogrde u parlametu do danas su ostale na simboličnom nivou (oduzimanje reči, isključenje sa sednice, male novčane kazne i sl.).

Međutim, psovke i druge vrste uvreda nisu originalna pojava u srpskoj politici i parlamentu. Napoleon Bonaparta je jednom prilikom za svog ministra spoljnih poslova Taljerana izjavio đa je „svilena čarapa puna govana“.Za Garibaldija papa Pije IX bio je „kubni metar đubreta“. Karl Marks u pismima Engelsu za M.Bakunjina, ideologa anarhizma, kaže da je  „ogromna masa mesa i masti“, “pomaman za muškarcima“,“perfektan vo“,“ološ“, „stoka“, „magarac“, „debeli slon“. Američki predsednik Ronald Regan opisao je Margaret Tačer kao „najboljeg muškarca kojeg Engleska ima“. Francuski predsednik Fransoa Miteran je za nju rekao da „ima usta kao Merilin Monro, a oči kao Kaligula“.Tako izgleda kada u užem krugu ili prepisci razum ustukne pred političkom strašću i željom da se protivnik ili suparnik diskvalifikuje.

Sasvim su drukčije posledice upotrebe uvreda u raspravama u parlamentu, pred očima najšire javnosti.Uviđajući to Etički komitet izraelskog Kneseta predvideo je disciplinski postupak za one koji u parlamentu upotrebe zabranjene termine: „krvnik“, „nacista“,“idiot“, „fašista“, “retardiran“, „ludak“,“glupan“,“tupan“,“parazit“,“svinja“, „zver“,“anti-semit“, „hulja“,“šljam“, „manji od nule“, „seljačina“, „rugoba“, „jadnik“,“krvopija“, „zelenaš“.

U Indiji je objavljena deblja knjiga s poslaničkim terminima tipa „budala“,“idiot“,“pas lutalica“,“bambusov koren“ s nadom da će pomoći predstavnicima naroda da uljude svoj rečnik.

Najfrekventnije ružne reči u američkom Kongresu između 1985. i 1995. godine bile su „pakao“, „glupak“ i „prokleto“, „kopile“, „govnarija“, „dupe“, „kurva“, „budala“, „idiot“, „odjebi“,“kučka“, „ološ“. Ako je ovo zaista sve što znaju američki kongresmeni bi mogli štošta da nauče od srpskih poslanika. Ili je engleskli jedan siromašan jezik u odnosu na srpski.

Verujem da su mnogi primetili kako obične sijalice iz uvoza brzo pregorevaju ili što bi moj komšija rekao crkavaju. Zbog toga smo obojica pre neki dan obilazili prodavnice tražeći one uskog grla ali i one standardne. Vajkali smo se jedan drugom da, eto, nema više pouzdanih sijalica fabrike „Nikola Tesla“ koja je potonula u neuspeloj privatizaciji.

Zato u rafovima trgovina ima uvoznih iz raznih zemalja. Možete ih kupiti ali prodavci ne proveravaju da li su ispravne. A neispravnih koliko hoćeš i u to se uveriš tek kod kuće. I ko će po zimi na drugi kraj grada zbog reklamacije, pod uslovom da ste sačuvali račun. U vetar ode nekoliko stotina dinara koji su mogli biti pametnije potrošeni. Ne treba dodavati da je kriza i šta smrtnom građaninu znači svaki dinar.

Loše iskustvo sa sijalicama proizvođača „Tungsram“ iz Mađarske navelo me je da pažljivo pročitam šta piše na kutiji u koju je sijalica upakovana. A piše – da se zaprepastiš!

Na jednoj strani četvorostrane kutije nalaze se skraćene oznake brojnih zemalja i reč „bistra“ na jezicima tih zemalja. Među njima su i HR (Hrvatska) i SLO (Slovenija) ali nigde nema Srbije (SRB) na čijem tržištu se godinama prodaju. Za mađarsku firmu Srbija ne postoji, kao ni druge države nastale raspadom SFRJ. Na kutiji je i oznaka YU, oznaka nepostojeće države. Posle nje bile su i SRJ i SCG i već nekoliko godina samostalna i suverena država Srbija. Ali džabe, proizvođača iz Budimpešte izgleda niko o tome nije obavestio.

Činjenica je da je tržište Srbije veće od onog Hrvatske i Slovenije zajedno i zato je čudno što mađarski proizvođač, bar o tome vodeći računa, na kutiju svog proizvoda nije stavio Srbiju.

„Praktična politika sastoji se u ignorisanju činjenica“ misao je koja se pripisuje američkom novinaru i književniku Henri Adamsu.

Prvi poznati slučaj ove vrste zbio se 2000. godine na groblju u Kelnu. Na grobu žene koja je preminula u 53. godini života postavljena je nadgrobna ploča u obliku Motorolinog mobilnog telefona. Definitivno, simbolički i stvarno, mobilni je počeo da prati svoje vlasnike i do večne kuće.

Prošle godine nepoznati počinilac, ili više njih, oskrnavili su tri sveža groba na Bajskom groblju u Subotici i od jednog pokojnika uzeli mobilni telefon.

Za vreme jedne sahrane u Poljskoj iz susednog groba začula se zvonjava mobilnog telefona. Mobilni pretplatnik zaista nije bio dostupan jer je umro i sahranjen prethodnog dana. U grobu mu je pravio društvo mobilni ljubimac. Ne zna se da li je slučajno sahranjen sa vlasnikom ili je reč o tome da je za svaki slučaj pri ruci ako se vlasniku pruži prilika da se sa onog vrati na ovaj svet. Na sahrani koja je bila u toku jedna žena je čuvši zvonjavu mobilnog iz susednog groba pala u nesvest.

Sahrana je bila u Gruziji a ucveljena ćerka pokojnika u Grčkoj. Oplakala je pokojnika putem mobilnog telefona koji je bio povezan sa velikim zvučnikom kraj mrtvačkog sanduka na groblju.

Prema anketama u Nemačkoj samo 45 odsto pretplatnika isključuje mobilni dok vodi ljubav. Većina se čak i za vreme tog delikatnog čina javlja ako im ljubimac zazvoni.

Na ovom svetu mobilni se ugurao između psa i mačke i dobio tretman „najboljeg prijatelja“. To je prouzrokovalo i veoma raširenu nomofobiju ili strah od ostajanja bez mobilnog telefona. Stručnjaci savetuju korisinike da ukolike žele da izbegnu nomofobiju treba da uvek imaju dovoljno kredita, da sa sobom nose punjač i pripejd karticu za hitne pozive.

Mobilni je stvorio privid da smo stalno sa porodicom, prijateljima, da smo u društvu…Radi se o instant zameni, kao u onom slučaju s kafom. Piješ je kao da je prava, liči – ali nije.

Ne može se osporiti da je mobilni telefon postao nužna potreba savremenog čoveka u svakodnevnom životu. Međutim, da li kao tehnološko dostignuće koristi samo dobrobiti ili je korak dalje u njegovom otuđenju?

Bilo kako bilo realnost je – mobilni do groba!

Nedavno sam sa oduševljenjem pročitao agencijsku vest o dilemi Engleza kako da restauriraju Šekspirov grob a da ne uznemire njegov duh. Naime, na podu crkve Svete trojice u Stratfordu na Ejvonu, ploča na grobu Vilijama Šekspira se polako haba, istrošena koracima miliona posetilaca koji su tokom vekova došli da mu se poklone. Na nadgrobnoj ploči je uklesan natpis „Neka je blagosloven svako ko poštedi ovu ploču. A neka je proklet svako ko pomeri moje kosti“. Šekspirove kosti štiti njegovo delo, delimično i natpis u kojem mnogi vide kletvu. Ali iznad svega osećanje poštovanja i zahvalnosti Engleza prema svom genijalnom sunarodniku.

Neki drugi genijalni ljudi iz kulturne istorije trećeg kamena od Sunca nisu imali takvu sreću. U sećanju su mi posmrtne sudbine nekolicine ljudi koji su zadužili svet, ali prema čijim zemnim ostacima se čovečanstvo ponelo varvarski, vređajući njihov duh.

„Mozak je veći od neba,“ napisala je pesnikinja Emili Dikinson. Čovek za čiji mozak vrede reči Dikinsonove svakako je Albert Ajnštajn, utemeljivač teorije relativiteta, jedan od najinteligentnijih ljudi u istoriji čovečanstva, ličnost drugog milenijuma. Ajnštajn je umro 1955. godine od posledica prskanja aneurizme abdominalne aorte. Mnogi lekari, posebno neurolozi, želeli su da prouče njegov mozak i utvrde da li postoji stvarni anatomsko-fiziološki temelj njegove genijalnosti. Ajnštajn je oporukom ostavio svoj mozak nauci pa je obavljena obdukcija koju je vodio patolog Tomas Harvi.Mozak je smešten u staklenu posudu sa formalinom. Međutim, dotični doktor je prisvojio Ajnštajnov mozak i posudu sa mozgom držao više od četiri decenije u garaži. Novinar koji je video posudu je napisao „Ajnštajnov mozak je izrezan u stotine komada, tako da je posuda puna malih komadića, što moždanog tkiva, a što žilica i moždanih ovojnica. Na vrlo neukusan način, sve podseća na supu. Ne izgleda kao nešto pred čime biste osećali strahopoštovanje, nego kao nešto sto vas ispunjava žalošću.“

Morbidne doživljaje imali su i posmrtni ostaci velikog nemačkog i svetskog pesnika Johana Folfanga Getea koji je umro 1832. godine. Njegov sarkofag otvoren je u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj1970. godine s namerom da se njegovi ostaci pretvore u mumiju i izlože u staklenom kovčegu. Pošto je mumificiranje bilo nemoguće posmrtni ostaci su „očišćeni“ i vraćeni u sarkofag. Umesto već propalog lovorovog venca Geteova glava, tačnije lobanja, ovenčana je lovorovim vencem od plastike (kakva groteska!). Utvrđeno je da Geteu na levoj ruci nedostaje nekoliko koščica i pesnikov prsten. Naime, sarkofag su otvarali i američki vojnici 1945. godine u potrazi ko zna za čim a Geteovi prsti i prsten postali su nekome uspomena iz pohoda u staru Evropu.

Sedam dana posle početka agresije NATO na Jugoslaviju tadašnji američki predsednik Bil Klinton povukao se na odmor «u šumoviti predeo Kemp Dejvida sa svojim najboljim prijateljem, psom Badijem» (citat iz američke štampe).

Da je tadašnji prvi pas SAD imao memoare izvesno je da u njima ne bi naveo Klintona kao svog najboljeg prijatelja. Klinton je dao da se smeđi labrador retriver Badi kastrira, onemogućavajući tako i samu pomisao na neku moguću kučeću aferu Levinski. Tako je Badiju uskratio neka zadovoljstva kojima se sam rado predavao. U javnosti su dopirala i Klintonova vajkanja da «Badi nema političkog sluha» i da jednom dnevno ulazi u Ovalni kabinet tražeći da se igraju, iako on telefonom razgovara o važnim državnim poslovima. Prećutao je kako se gospođica Levinski na istom mestu, za vreme telefoniranja, «igrala» s njim.

Eventualni Badijevi memoari ne bi bili presedan. Barbara Buš, supruga bivšeg američkog predsednika Džordža Buša (Buš stariji), zaradila je 850 hiljada dolara tako što je napisala knjigu iz perspektive svog psa Milija. U Francuskoj su objavljena sećanja labradora Baltika na devetogodišnje druženje sa predsednikom Miteranom.

Prvi mačak SAD Soks dobio je konkurenciju u Badiju zbog Klintonovog političkog interesa da privuče naklonost bar dela od 58 miliona vlasnika pasa u SAD. Rezon njegovih savetnika bio je da će se oni «identifikovati sa predsednikom koji voli pse».

Kučeća istorija Bele kuće interesantna je ništa manje od predsedničke. Pse su imali predsednici Abrahim Linkoln, Džordž Vašington, Tomas Džeferson, Kalvin Kulidž, Hari Truman, Franklin Ruzvelt, Voren Harding, Lindon Džonson, Ričard Nikson, Teodor Ruzvelt, Džon Kenedi, Džimi Karter, Džordž Buš stariji.

Aktuelni predsednik Džordž Buš mlađi imao je kuju Spot, engleskog springer španijela, koja je uginula. Majka Spot je Mili, ljubimica bivšeg predsednika SAD Džordža Buša starijeg.Naklonost ljubitelja pasa Džordžu Bušu mlađem sada pribavlja škotski terijer Barni. Za svaki slučaj tu je i crna mačka po imenu Indija.

Franklin Ruzvelt i njegov čuveni psić Fala zajedno su ovekovečeni na spomeniku u Vašingtonu.
Godinu dana posle ubistva Linkolna njegovog psa Fidu nožem je usmrtio neki pijanac.
Džonu Kenediju Rusi su poklonili štene kučkice Strelke, jedne od poznatih sovjetskih psećih astronauta.
Voren Harding je ima psa po imenu Ledi Boj, koji je bio veoma popularan zbog umeća da gazdi nosi štapove za golf.

Slično 42. predsedniku SAD Bilu Klintonu i njegovim «poduhvatima» sa gospođicom Levinski zabavljao se i 29.predsednik SAD Voren Harding sa gospođicom Nan Britin. Ovaj drugi činio je to u toaletu od tri kvadratna metra u blizini Ovalnog kabineta, dok je Klinton napredovao i seksi seanse obavljao u najmoćnijoj kancelariji na svetu.

Svojevremeno presudna činjenica za tužbu egipatskog advokata Mohameda Badija protiv Bila Klintona, zato što je svom psu dao isto ime kao njegovo, bilo je to što prvi pas SAD nema testise. Nesrećni advokat postao je tema poređenja i ismejavanja. Razočarana je bila i čuvena glumica Doris Dej, koja je želela i tražila od Bele kuće Badijevog potomka. Učtivo joj je odgovoreno «da to neće biti moguće». Bilo je i dobronamernih predloga da se Badiju ugrade silikonski testisi – da se kuče ne kompleksira.

Kažu da između gospodara i psa uvek postoji izvestan stepen identifikacije. Tako je Badi platio testisima gospodarevu grešku u aferi Lavinski. Živeti bez tetstisa i sa mačkom Soksom. Zaista, bio je to pasji život prvog kučeta SAD. Pasji se i završio – pregazio ga je automobil posle isteka Klintonovog drugog mandata na mestu predsednika SAD.

Proteklih nedelja pažnju mi je privuklo nekoliko medijskih objava o psima i ljudima. Prva je  pismo francuske glumice i borca za zaštitu životinja Brižit Bardo (Tanjug, 2. novembra 2007.) koja je zatražila od nadležnih u Srbiji da se angažuju u zaštiti pasa lutalica u Novom Sadu. Bardo je s tim u vezi uputila pismo i predsedniku Srbije Borisu Tadiću jer je „iznenađena kako se u Srbiji postupa sa psima lutalicama, posebno što su takva ponašanja kažnjiva po zakonima o zaštiti životinja“. Druga je (“Politika”, 29. decembar 2007.) da je Mioljub Savić (60) iz sela Latković kod Ljiga prvi čovek u Srbiji koji će ići u zatvor (tri meseca) zato što je “vatrenim oružjem, sa umišljajem ubio psa (životinju)”. Treći je tekst o tome (Dnevnik, 4. januar 2008.) da je Emerencija Lošonc (1935) iz Bogaraša nadomak Sente umrla poslednjeg dana minule godine od posledica ujeda dva psa pit-bul terijera.

Mislim da razumem angažman Bružit Bardo u zaštiti životinja. Što se tiče čoveka koji ide u zatvor zbog neopravdanog i surovog ubistva psa, kojeg je kasnije vukao mrtvog vezanog za automobil, i treba da ide u zatvor. Što se mene tiče za zatvor je i vlasnik pasa koji su usmrtili nesrećnu ženu. Psi su poput dece, onakvi su kako ih vaspitate i školujete (dresirate). Ima neka falinka u ljudima koji bude i forsiraju krvožednost svojih pasa i time se hvale i ponose.

Tuti i sin jednog diplomate ispred ambasade SFRJ u Pekingu

Ali sve ovo me je podsetilo da ispričam čudnu priču o sudbini jednog psa. Maja 1978. godine kambodžanski princ, kasnije kambodžanski kralj, Norodom Sihanuk poklonio je Josipu Brozu Titu, predsedniku SFRJ, prelepog škotskog ovčara po imenu Tuti. Pas je predat jugoslovenskoj ambasadi u Pekingu i čekala se pogodna prilika da bude prebačen u Jugoslaviju. U Pekingu se snimao neki film i Kinezi su zamolili da im se za te potrebe pozajmi Tuti. Pošto pas i posle više od mesec i po dana nije vraćen otišao je po njega čovek iz ambasade. Vratio se bled kao krpa – Tuti je poslužio kao glavno jelo na svečanosti povodom završetka filma. Tako Tuti nije video Tita.

Krajem oktobra 2007. godine, tačnije 28. oktobra, navršila se 121 godina od postavljanja Kipa slobode na ostrvu Bedlo u luci Njujorka. Priča o nastanku ovog simbola moći SAD i već više od veka simbola nade useljenika sadrži i neke detalje koji se u zvaničnim verzijama ne mogu pronaći.

Kip slobode je delo francuskog vajara Frederika Ogista Bartoldija, alzaškog protestanta, buržuja i masona. Dosta njegovih radova nalazi se po trgovima francuskih gradova. U Klermon-Feranu je statua Vercigentoriksa, vođe Gala u ustanku protiv Cezara, filozofa i enciklopediste Didroa u Langru, džinovskog lava u Belfortu.

Bartoldi je 1885. godine posetio Egipat, video piramide i Sfingu i očigledno impresioniran prigrlio ideju o spomeniku džinovskih razmera koji bi bio podjednako veličanstven.U vreme prokopavanja Sueckog kanala, završen 1869.godine, Bartoldi razrađuje ideju o kipu svetioniku kojeg bi postavio na ulazu u kanal koji spaja dva mora i razdvaja dva kontinenta. Kip svetionik, prema njegovoj viziji, imao bi lik žene koja u podignutoj ruci drži baklju, bio bi kolosalnih razmera i nosio bi simbolično ime- «Egipat koji obasjava Aziju». Bartoldi je uradio više modela tog kipa od terakote.

Međutim, u Francuskoj, domovini generala Lafajeta, dobrovoljca u američkom ratu za nezavisnost, bila je snažna želja da se Francuska priključi proslavi stogodišnjice američke nezavisnosti. Bartoldi je predložio podizanje alegorijskog kolosa, kojeg bi Francuska darovala SAD a koji bi bio finansiran dobrovoljnim prilozima.

NASTAVAK PRILOGA »