Blog community…

Draga Saveta,
Pišem ti po prvi put. Dugo mi je trebalo da se odlučim na ovaj korak. Malo me je i stid jer ću ti otkriti nešto što nije lepo. Ne znam da li si imala do sada ovakve slučajeve kao što je moj.
Evo o čemu se radi.

Suprug i ja živimo u skladnom braku već 15 godina. Imamo dvojicu sinova, solidno smo situirani, oboje radimo, Kuća, dvoje kola, pas, vikendica, svake godine idemo na more i na skijanje. Upoznali smo se na bezveze način, ni malo romantičan, kako sam zamišljala da ću upoznati ljubav za ceo život. Poslovno je došao u firmu u koju radim… i eto, kraj romantike. Na početku našeg braka sve je bilo kako bih poželela. Jedino što nije imao neko stalno zaposlenje i svremena na vreme bi nešto od zarade donosio kući. Dobro, mislila sam, dok se ne snađe, a potom će biti lakše. Poznato mi je da muškarci žele da budu finansijski nezavisni. Rodila sam jednog, pa drugog sina, počeo je redovno da radi i da zarađuje. Kupili smo kuću, jedna kola, druga kola. Želeo je da bude sve na njegovom imenu, mada smo oboje obezbeđivali novac za kupovinu velikih stvari i za svakodnevne potrebe. Pristala sam jer sam mislila da se volimo i da nije bitno šta ko ima na svom imenu.

U međuvremenu, sam ga upoznala sa nekim poslovnim saradnicima koji su bili u „strukturi“. Počeo se družiti s njima, sarađivati i odjednom i on je bio u „strukturi“. Kako su godine prolazile sve je više napredovao u „strukturi“. Dobijao je bolje poslove, a sa tim i mogućnost veće zarade. Jednog dana mi je predložio da mu referišem kolika mi je zarada, kada je dobijam, koliko i na šta trošim. Pristala sam jer sam mislila da će biti obostrano, ipak živimo u braku. Ali, na žalost, nije bilo kako sam se nadala. Dozvoljavao mi je da novac trošim na bakaluk i šminku. Tražio je da mu predam svaki račun. Nisam videla svrhu jer je zarađivo duplo više od mene, možda čak i više.

Nisam ti napisala da sam fakultetski obrazovana, da radim u solidnoj firmi i da mi je zarada sasvim pristojna. Nije više želeo da razgovaramo gde ćemo na letovanje, on je sam odlučivao. Sam je odlučivao koja ćemo kola kupiti. Sam je odlučivao koju će školu upisati naši sinovi. Odlučivao je koju ću haljinu kupiti. Sve češće i češće je ostajao dugo sa prijateljima iz „struktura“. Kada bih se požalila da sam usamljena, odgovarao je od čega bi živeli da ne radi toliko i da mora da izlazi jer to zahteva „struktura“. Ponekada kada bi mi prekipilo, vikala sam na njega i tada bi malo ustuknuo. Sinovi su nam postali teroristi u zahtevima jer tata uživa u svojim prinčevima kojima ispunjava svaku želju.

Meni je ostala samoća u kući, pijaca i šminka sumnjivog kvaliteta. Kao što ti je poznato Saveta, hrana poskupljuje svakog dana, a zarada mi je ista, pa sam prisiljena da kupujem jeftiniju šminku. Vrhunac njegove osionosti dogodio se kada sam proverila stanje u banci. Desilo se da je redovno skidao deo moje zarade i ja sam sada ostala bez novaca. Na računu imam toliko da ne mogu da kupim ni veknu hleba, a treba preživeti do sledeće zarade. Rekla sam mu šta mislim o njemu i o tome šta je uradio. Slegnuo je ramenima i rekao mi je da sam dosadna. Izvadio je nešto novaca iz novčanika, valjda da kupim nešto za hranu, i otišao je da legne na kauč. Bacila sam mu novac u lice i izjurila sam iz kuće da se proluftiram. Ne znam da li sam dobro uradila?

Draga Saveta, šta mi predlažeš da uradim? Da li da pričekam da mu proradi savest i da ga oderem ko mačku ili da otvorim drugi račun i da mu ne kažem šifru za karticu?
Sa nestrpljenjem čekam tvoj odgovor.

Tvoja verna čitateljka Divna supruga

Ne mogu, ali zaista ne mogu da ostanem miran na gluposti. Hajde kada te gluposti dolaze od nekih, ali kada dolaze od „NEKIH“… E, onda mi je tužno i pomislim „Šta smo zgrešili da ih imamo takve?“ Verovatno je uticaj vode za piće kriv što se razvijaju u tom pravcu.
Elem. Neću pisati o dešavanjima u prošlom milenijumu ili o onome što se događalo pre 150 godina, ali izneću činjenicu da u Kikindi nema vojske. Prazna kasarna. To je činjenica. A šta je problem?

Problem je šta činiti sa kasarnom. Ona propada već deset godina. Dok smo mi bili gradski oci, tadašnje ministarstvo vojno je želeo da se trampimo. Oni nama kasarnu – mi njima oko 40 stanova u Beogradu i 10 u Novom Sadu. Naravno da smo ih glatko odbili. Kikinda tada nije imala toliko novca.

Ali, radikali su bili prepuni iznenađenja, kao danas naprednjaci, mada nemaju ničega zajedničkog. Elem, oni su smislili da se u bivšoj kasarni otvori zatvor. Zamisao im je bila da prvi stanari budu svi iz prethodne vlasti. Niko od nas nikada nizašta nije osuđen. Nakon radikala, demokrate su želele da tu instališu muzej TERRA i studentski kamp. Mada nije to bila njihova ideja, ali su bili u žestokom deficitu sa maštom i realnošću da su svaki  minimalni pomak prihvatali oberučke. Međutim, i za TERRU je to ipak prevelik prostor i zalogaj za održavanje.

Ove sadašnje demokrate imaju malo realniju ideju. BANJA!!!! E, to ima smisla, jer je voda izuzetnog kvaliteta?!. Znam, jer sam gledao analize iz 90-tih godina prošlog milenijuma, a i stručnjaci koji se time bave su nam objašnjavali za čega je termomineralna voda iz podzemlja dobra. Problem je u evropskoj krizi ubediti nekoga da investira u takvu zamisao. Dobra zamisao će pokrenuti i privatnu inicijativu sa restornčićima, suvenirnicama, ručnim radovima, organskom hranom… Ako može Morahalom, Đula,  Čongrad, Mako, Debrecin, Buzjaš… i ako svi rade i zarađuju (privatan kapital je surov, neće se uložiti gde ne donosi profit), zašto ne bi mogli i mi? Spojiti TERRU sa banjskim kompleksom… Zamišljajte koje se sve mogućnosti otvaraju.

Sledeća ideja koja je potekla od jednog od inicijatora radikalskog zatvora je naprednjački ženski zatvor.U JEEEE…!!!! Povikaše svi. Dve hiljade raspomamljenih zatvorenih seksi žena u zatvoru. Odmah je počela grabež ko će biti upravnik, čuvar,.. Ima li još neka funkcija u zatvoru? Neko je od naprednjaka gledao latinoameričku seriju za vreme skupštinskog zasedanja i sinula mu je genijalna ideja. A otvaranje zatvora će omogućiti razvoj zatvorskog turizma!!! Zatvorski turizam??? Postoji li tako nešto? Izvinite, ali ovu stupidnost ne mogu da komentarišem. Darko i Marko su otvorili polemiku kojim imenom nazvati zatvor. S tim da ime mora da ima zastrašujući, korektivan i represivan naziv.Konstatovane su dve mogućnosti: Nata Mesarović i Vesna Malović.

Poslednja ideja koju sam čuo, za sada, je otvaranje bezinske pumpe i više prodavnica. Strani investitor je u pitanju. Socijalisti nešto guraju, tajnoviti su po pitanju investitora, kriju ga. Da li mu prezime počinje na R ili na Š? Ako se otvori pumpa i prodavnice, zaposliće se 50 Kikinđanja, a hiljade njih će novac ostavljati na pumpi ili u prodavnicama. Ko će na taj način zarađivati? Nije fazon da se novac obrće i odliva, već da ljudi u lokalu imaju interes i zaradu.

1. BANJA
2. ZATVOR
3. PUMPA SA PRODAVNICAMA
Ja glasam za BANJU, a vi?

Mlađe generacije ne pamte veliku Jugoslaviju, njene velike pevače i hitove. Listajući po ju tjubu sa klinkicom, iskoči mi www.youtube.com/watch?v=eQpUGhUT_1I. Možda sam mogao bolje i studioznije pretražiti navedeni sajt, ali nije slika bitna već reči pesme.

Bio sam klinac kada je pesma bila popularna, više se ne sećam koliko godina sam imao. I meni su govorili da sam razmažen. Ne sećam se zašto. Možda zato što je otac morao da „priređuje“, kod je mati pokušavala da mi uturi zalogaj jela u usta? Možda jer je otac nakon posla, radio je kao livac, ni malo lagan posao, morao satima četvoronoške da hoda po kući, sobi kao „stari, matori, drcavi los“ (lik iz crtanog), dok sam ga jahao? Možda jer me je mati svako jutro biciklom nosila u zabavište, jer sam morao malo da spavam i vozeći se na pak tregeru? Možda….?

Sećanja mi naviru na nestašluke koji su ostali nekažnjeni. To nisu bili bezobrazluci, odgovaranje, psovanje, neposlušnost…. Roditelji su mi svašta dozvoljavali. Ali, postojala su i roditeljska ograničenja, moralne norme koje su vladale u prošlom veku. Uvek su smatrali da svoju decu trebaju sami da vaspitavaju, a ne babe, dede, tetke, ujke, stričevi, komšinice… Njihova deca, njihov problem, a ne babin. „Ako smo tata i ja rekli NE, to znači da neće biti i da ne smeš ni od koga drugog da tražiš“. Da li je taj stav bio dobar? Naučeni smo da ne postoji „rezervni položaj“. To je šta je. Svi su to znali i niko se nije trudio da nas pridobije „kupovinom“ Tada se tako govorilo.

Danas se nalazi sponzor. Imao sam prilike nekoliko puta da čujem „ja neću, eno ti baba“ ili „neću ti kupiti, pitaj dedu“… Da li je to nezainteresovanost roditelja, linija manjeg otpora, ili je to zbog situacije?

E, blago meni, mislim da moji roditelji nisu pogrešili. Sami koračamo kroz život, Nekada više, nekada manje uspešno, ali to radimo našim koracima, našim rukama, delom, znanjem. Naučili su nas da je zarada vrednost našeg rada. Nije uvek pravična, ali je naša.

E, draga moja, ništa mi nije teško. Dobijaš i dobićeš sve. Hoćeš li ikonu? Skinuću je! Hoćeš li zvezdu? Izvoli zvezdu! Hoćeš li kap krvi i znoja? Ne brini, deponovao sam na vreme. I ti ćeš dobiti prvu jagodu, prvu malinu, prva će se kucati sa dedom kada budete probali vino iz mladog vinograda. Sada je na tebe red.
Ali, znaj, biće i ne i znaćeš zašto NE!

Pitam se da li da i u tebe posadim zrno posebnosti?
Ne pitam se, znam da si posebna. Imaš na koga.

Jedan išpan (upravitelj vlastelinskog imanja u Vojvodini u Austrougarsko doba) malog spahiluka od 6.000 duša, krenuo je bez znanja spahije u posetu veoma bogatom i velikom spahiluku. Tamo je živelo oko 125.000 duša. Išpan je želeo da razgovara sa velikim spahijom. Kumio je, molio, čekao je ispred vrata, podmićivao je vratare … I, najzad su ga pustili.

Išpan je stao ispred spahije, drhtao je kao prut, odjednom je ničice pao na zemlju i počeo čelom da udara o pod dokazujući poniznost. Spahija ga je pogledao podigavši jednu obrvu, zevnuo je, podbočio glavu rukom i sanjivim pogledom dao do znanja išpanu da počne da deklamuje.

Išpan: O spahijo, želeo bih da nas dvojica sarađujemo narednih godina na obostrano zadovoljstvo. Želeo bih da ti prodajem hranu koji moji ljudi proizvedu.
Spahija: O, išpanu mali, nemoj se zanositi da možeš da proizvedeš hranu za sve moje ljude. Nas ima 20 puta više od tvojih, osim toga teško hraniš svoje ljude jer ti već duži niz godina suša desetkuje useve.
Išpan: Molim, te, hajde da sarađujemo. Molim te. Reci šta želiš od mene?
Spahija: Hm, imaš nešto malo šuma. Mogao bi mi to prodati za desetinu vrednosti. A onu sušaru za drva bi mogao da mi ustupiš da je koristim. Zameniću 10 crepova i jedan rog i tada će sušara postati moje vlasništvo. Potom ću tu sušiti svoja drva, seći ću tvoje šume i svoja drva ću prodavati tvojim kmetovima po ceni koju ja odredim.
Išpan: Nadam se da će drva sa naše zemlje biti jeftinija.
Spahija: Da li si ti normalan? Kako ću onda zaraditi? Ne, cena drva sa tvoje zemlje će biti kao i cena drva sa moje najudaljenije zemlje. Znaš, mali išpanu, prevoz je skup.

Išpan je još koji put udario čelom o pod dokazujući svoju poniznost i saglasnost na ugovoren posao.

Ovo je istinita priča iz 1834. iz carske Rusije.
Savremena verzija te priče odigrala početkom septembra u Moskvi.

Neka stranka u Kikindi je ponovo podnela zahtev za podizanje spomen obeležja momcima koji su poginuli u ratu ’90-tih. OK, treba im podići spomenik ali – gde?

Urbanisti će reći svoje. I to je u redu, ali šta ćemo sa obesnom i pijanom omladinom koja devastira sve što stigne. Uništen je spomenik 1941-1945 između Kurije i „Partizana“, ostao je samo mermer išaran autolakom. Metalni delovi su skinuti. Pre par godina su ukrali bistu Dušana Vasiljeva, Strawberry je funkcionisao nedelju dana dok mu nisu pokidali punjače. Spomen ploča na mestu sinagoge je bila ukrašena kukastim krstom. Sada je deo između Kurije i Partizana zauzet dvema mermernim pločama i venci se polažu ispred njih. Interesantno bi bilo objasniti nekome zašto venac stoji ispred mermera. Imamo i četiri spomenika van grada. Onaj na Simićevom salašu se i obilazi, ali onaj kod Livnice i onaj kod Mokrinskog groblja već niz godina samuju. Onaj na Železničkom groblju je imao posetioce do pre par godiina.

Predlog opštinarima: možda imati jedan univerzalni spomenik koji će opisati sve ratne događaje i sve ljude koji su nastradali u njima.

Da li postoji spomenik momcima koji su poginuli u Prvom svetskom ratu kao regularni vojnici Austro-Ugarske? Da se odmah razumemo, Srbija i srpski vladari nikada nisu vladali prostorom koji danas nazivamo Vojvodinom. Znači da su ti momci bili vojnici svoje države. Boreći se u Galiciji i Bukovini nisu bili brži od metka. Stigao ih je pre nego su prebegli Rusima. Takvih je hiljada iz našeg ravnog Banata.Da li postoji spomenik momcima koji su uspeli da prebegnu Rusima koji su ih šest nedelja držali u logorima pod otvorenim nebom i koji su ostavili svoje kosti u tamo nekom Sibiru?

Ne, naravno da ne postoje jer za „majčicu“ Srbiju i kralja Ujedinitelja ti momci bili su stranci i okupatori. Okupatori koji su se vekovima rađali u banatskom blatu.

Postoji spomenik na Dobrudži ali samo za srpske vojnike u Dobrovoljačkim odredima. Danas niko od države Srbije ne posećuje spomenik niti ga održava i uređuje.

Da li postoji spomenik pripadnicima kraljevske vojske koji su umrli u logorima širom Nemačke i Mađarske za vreme Drugog svetskog rata? Naravno da ne postoji jer nisu prišli komunističkom režimu, već su kao robovi radili u nemačkim fabrikama, na selima, na Mažino liniji… i tamo su ostavili svoje kosti.

Hajde da i ovim hiljadama bezimenih ukažemo čast i setimo se tih mladih ljudi koji su dali svoj život, a da nisu znali za koga i protiv koga su ratovali.

Hajde i da promenimo ime trgu. Da trg nazovemo Trg žrtava, ili Trg mladih (poslednjih godina se nešto dešava, ima sve više dece), ili Trg lipa.

Sve se završilo pre tri meseca i pitali su se obični građani kako će biti dalje. Moje mišljenje je bilo da ako bude sve kako treba da se ništa veliko neće promeniti. Ali…. Uvek postoji ali. Setite se 2008 i kako je SPS prevrnuo na lokalu. Ne bi me čudilo da se ponovi 2008. Ono što je „mali napoleon“ (ne mogu da napišem velikim slovima, jer jednostavno ne mogu) uradio je sebe radi i radi svojih savetnika zbog kojih je često putovao u Moskvu. Suviše smo sitne ribe da bi tangirali „velike-male“.

Ispostavilo se da bi oni želeli svugde da budu u vlasti: republika, pokrajna, lokal. Kako se naziva devojka koja u isto vreme ima trojicu momaka, ljubavnika, sponzora…? I onda naravno da važi sintagma da je „politika…“. Pa šta ako vas u pokrajni nisu prihvatili!!! Pajtić je ostvario jako dobar rezultat u Vojvodini i on može da odlučuje sa kim će sarađivati. SPS se odlučio da sarađuje sa Naprednjacima. To je njihova legitimna odluka. Ali se bune što i Pajtić ima pravo na odluku. Zašto? Zbog kontinuiteta vlasti koji žele da ostvare od lokala do republike. Batalite!

Imperija uzvraća udarac. „Borićemo se protiv korupcije i kriminala“. Kojim terminom se može nazvati promena mišljenja, podstaknuta novcem ili funkcijom, odbornika ili poslanika da promeni političku stranku? To je legitimno pravo pojedinca zagarantovano Ustavom i zakonom! Vid’ bogati. Zar na taj način nisu prevareni ljudi koji su glasali za određenu političku ponudu na izborima? Zar to nije korupcija? Zar to nije laž? „Moralno diskutabila odluka“. Aha, kada sam obezbedio sebe i svoju decu.

Na redu je rasturanje kolaicija na lokalima. Ne bi SPS, ali Naprednjaci insistiraju. „Izvinite, ali nismo mi krivi, samo ćemo ponovo odraditi prljav posao“. To će uraditi da bi se povećale dotacije iz republike ka lokalu. Gde je novac kada izjavljuju da se moraju još zaduživati. Nisu još ni zglavno ugrejali ministarske fotelje, a već prave spiskove na podobne i nepodobne.

Vojvodina ne može da se definiše u granicama Banata, Srema i Bačke. Ove tri celine ne postoje u Ustavu, pa onda ne može ni Vojvodina da postoji. Deo Banata i Srema pripada Srbiji, zbog perioda do 1950 kada su crtane granice FNRJ. Ukoliko jedog dana zaista dođe do regionalizacije Srbije za šta se URS deklarativno zalaže, da li će moći da postoji region, pokrajna Šumadija, pošto tog termina nema u Ustavu?

Vojvodina ne može da trudnicama isplaćuje veći dodatak od republike. To može samo lokal. Zašto mi u Vojvodini ne bi uskladili sa svojim primanjima dodatak svim trudnicama bez obzira da li žive u Subotici, Čoki, Novom Sadu ili Alibunaru? Zašto da trudnice iz bogatijih sredina imaju veći nadoknadu od trudnice iz nerazvijene opštine Čoka? Da li je trudnica iz Čoke, manje vredna od one iz Sombora? Da li je beba iz Plandišta manje vredna od bebe iz Bačke Palanke? Naravno da nije, ali li da li tako razmišlja Ustavni sud? Zašto da sve bebe imaju iste uslove na početku života? Potrebno je praviti razlike od malih nogu i staviti do znanja ljudima ko je podobniji da živi u zemlji Srbiji. Jednakost?! To je prevazićena kategorija Francuske revolucije. I onda je strašno što nam sela izumiru i što se raseljavaju manji gradovi.

Ovoj državi su najbitniji penzioneri! Oni su u stanju da ucenjuju vlast i da joj prete rušenjem. Imamo iskustvo. Penzioner jednako revolucija. Samo u zemlji Srbiji. Setimo se ko je bio na čelu penzinjskog fonda u Srbiji koji je rasturen u vreme Miloševića? Mora biti novaca za penzije!!!!! Kliče najplaćeniji penzioner. Sedim ispred televizora i pitam se, a ko će ti zaraditi za penziju, ako mladi odlaze iz zemlje koju još više izolujete svojom politikom. Kada i bebe diskriminišete. Male su penzije. Slažem se da jesu, ali da li se iko pita gde su ti ljudi radili, u kojim firmama, na kojim poslovima, sa kojom školskom spremom. Da li si iko pita kako se može preživeti sa prosečnom zaradom i odgajati deca u zemlji Srbiji?

„Ustav. Poštovaćemo Ustav Republike Srbije i sačuvaćemo Kosovo“. A šta ćemo sa ljudima? Da li ćemo sačuvati ljude u Srbiji i na Kosovu ili ćemo sačuvati Kosovo? Izgleda da svaka republička vlast smatra da se Srbija nalazu u „krugu dvojke“. Kada ih policija sprovede do neke selendre da otvore lokalni put i shvate da i tamo žive ljudi, ali da im lokalna vlast ne odgovara, kreće priča da će dobiti… pa nabrajaju, ako ih promenite. Ovim našim glavešimana su i u Moskvi i u Vašingtonu i u Briselu rekli šta od njih očekuju. Ali ne mogu da vidim da je iko išta izjavio da je cilj da se zadrže ljudi i da se poveća natalitet.

Zadržaćemo Kosovo, jer tako piše u Ustavu. Zaustaviće se razgovori sa EU u koju najviše izvozimo. Postaćemo ruska gubernija, jer sve više zavisimo od energenta, a deca će nam odlaziti u mrsku EU i Ameriku. Ustav je slovo na papiru i ne želim da shvatim da je ovoj državi bitniji papir sa slovima od ijednog deteta, čoveka. Ranije su Ustavi donošeni da bi sputali vlast pojedinca i da bi omogućili razvoj društva (čak u i kraljevskoj Srbiji).

Zar ne bi najzad trebali da počnemo da slušamo decu i stvaramo budućnost za njih?

Još uvek ne govori. Pardon, priča, ali ko zna šta, jer ima svoj jezik. Razumem joj svaku stotu reč. Kada kaže „TaaTaaa“, osmehne se… sve razumem. Shvatim i da je gladna i da je žedna i da želi u šetnju i da želi da se mazi i da je sanjiva i da hoće da se igra… Reči više nisu potrebne.

Osvrnuo sam se i pogledao poslednjih deset godina. S….e. Posao isti. Dva puta na letovanje. Malo novca. Ništa se ne može uštedeti. Ukrali su mi bajs. Na poslu su shvatili da bi bilo dobro se doškolujem. Radim GPS-om koji je već zastareo. Sin mi gotovo i ne dolazi. Nemam kola. U stanu sam zahvaljujući „dobroj volji“. Pomažem drugima da se uzdignu. Radim radio emisiju bez dinara, jer volim muziku. Onako, proteklih 10 godina bolje da sam prespavao.

„TaaTaaa“…. skačem, spreman sam za bilo šta. E, to je velika uteha, to je snaga, zbog toga živim tu gde jesam, zbog osmeha i „TaaTaaa“.

Zaspao sam oko jedan. U pola tri ujutro se probudila i počela je „TaaTaaa“… žurka. Naspavala se, otvorila je oči, želi zabavu, igru. Pošto imam lak san, šta ću… Uključimo TV. Nosim je po stanu, jer želi da mi leži na ramenu i da uživa, da se upija u mene. Potom malo na pod da bi se igrala igračkama, zatim na trosed da bi ležala potrbuške i gledala slike na TV, potom ponovo šetnja, onda pije mleko, pa se ponovo nosimo, onda se odjednom ispravi, rukama me uzme za glavu i nasmeje se. „TaaTaaa“.

Kiša poljubaca tada padne na njeno lice i kosu. Kako da joj objasnim da sam kasno legao, da sutra ustajem rano za posao, da mi se spava. Ona to ne razume. Ima samo 17 meseci. Ćuti tata i trpi, lepe su to muke. Drugar mi je pričao da je sa svojim klincem u četiri ujutro morao da lupa orahe. Srećan sam, ne traži orahe. Petu sam nabio hodajući bos. Ne mogu da nosim papuče u stanu. Počinje polako da sklapa oči dok mi je na ramenu. Pet sati, spava. Spuštam je u krevetac i molim boga da se ne probudi. Imam sat vremena fore da spavam. Da li mi uopšte vredi da spavam?

Posle desetak minuta plače. Skačem kao oparen, zaglavila je nogu u lotrice. Ponovo je ušiškam. Kmeeee!!!! Šta li je sad? Voda. Pola šest je. Svanulo je. Da li da se vratim u krevet ili da se počnem spremati za nove radne pobede? Ova moja ženska bića sa kojima živim nisu se pomerila tokom noći. Ne mogu da verujem da sve tri imaju toliko čvrst i bezbrižan san. Lelujam hodajući do posla, spavam dok čekam da se upali zeleno svetlo na semaforu. Oko pola devet se razbuđujem, tada počinjem da funkcionišem na poslu. Oko jedan nastupa kriza.

Kada se vratim s posla nema odmora jer se devojka u međuvremenu naspavala. Neće ni kod jednog ženskog stvora. Mene čekaju jagode da ih zalijem jer ih sunce ubija, čeka me učenje, čeka me… HOĆU DA SPAVAM!!!

„TaaTaaa“… i osmeh.
Ma, kakvo spavanje!
HAJMO KĆERI!!!

Lutam, cunjam i naletim na klinca, ozbiljnog klinca od 16 godina. Brije se, uveliko puši, nisam osetio miris alkohola, ali zato je oko njega miris nekog Banderasovog parfema. Da, ide u neku srednju školu. Sve u svemu na izgled prosečno dete. Pričamo o neki neobaveznim stvarimo i povedemo razgovor o Evropi i Evropskoj Uniji. On je protiv.

On je protiv ulaska Srbije u EU. On je protiv evropskih standarda. On je protiv odlazaka u EU. Zamera mladima koji odlaze da bi tamo našli posao ili bolji život. Oduzeli su nam srce Srbije. Sada nas i zajebavaju. Nemci su nas ubijali u 2 rata, Mađari takođe. Bombardovali su Srbiju. Uvešće nam veće poreze. Uništiće nam poljoprivredu. Dovoziće svoj otpad u Srbiju i odlagaće. Hag, Šešelj, mi smo junaci. Vidiš kako se EURO klima. I oni će se raspasti za koju godinu, kaže moj ćaća.
Mali se zapenio, zacrveneo se i počeo da mlatara rukama, ubeđujući me u svoj stav.

Ne mogu da verujem na šta sam naleteo. Pokušao sam da mu objasnim šta predstavlja Evropa i EU, šta su to evropski standardi, šta je to evropska kultura, ko je Rilke, Mopasan, Verdi, Janaček, Beneš, Konrad, Lipati, Niče, Betoven, Maler, Hindemint, Karavađo, Mikelanđelo… Čajkovski, Andrić, Balakirjev, Tolstoj, Kiš, Sekulić, Jovanović, Skerlić… I oni su deo Evropske kulture. Niže cene će biti, monopoli će se smanjiti na minimum.

Nalećem na zid. On je čuo na TV, a ćaća mu je objasnio. Vidim, nema leba, jer ako je ćaća rekao, a i čuo je na TV onda je to čista istina. Kada je ćaća lagao? A TV prenosi samo istinu!

Lagano sam prešao na neku drugu temu da bih stvorio odstupnicu za završetak razgovora. Uskoro smo se pozdravili i izašao sam. Počeo sam da razmišljam o svojoj generaciji i o našoj deci. U naše vreme kada smo bili tinejdžeri, nije bilo tolikog razmimoilaženja po nekim pitanjima budućnosti nas samih i društva u kojem smo se nalazili. Postojala je neka vizija, neka svetla budućnost. Bili smo buntovni, želeli smo da rušimo i da stvaramo novi svet, pomerali smo granice razmišljanja, prihvatanja novih stvari, rok, pank, new wave, putovanja…

Sada ili si za EU ili si protiv. Ili si za Partizan ili za Zvezdu. Ili si za rok ili si za narodnjake. Sadašnji tinejdžeri su stavljeni, a i sami se stavljaju u poziciju „Ili…Ili“. Kod njih nema sivo. Pesnicu u glavu, da  vidimo ko će preživeti.
Budući intelektualac? – NE.
Prosperitet društva sa takvim osobama? – NE.
Ksenofobija? – DA.
Segregacija? – DA.

Da li smo pogrešili što smo vaspitali decu da poznaju druge kulture, druge narode? Ne! I neću da se pomirim sa mišljenjem klinca od 16 godina. Želim da se klincima da mogućnost izbora. „Od izvora dva putića“ pa biraj kojim ćeš. Jedna je doktorirala u 25 godini u Francuskoj na engleskom jeziku. Drugi završava faks i meri neko inostranstvo. Treća je oduševljena nemačkim jezikom i želi da studira u Nemačkoj. Četvrti takođe voli nemački jezik – videćemo za šta će se odlučiti. Peta ima tek 11 meseci i dobija redovne doze zavisnosti od boja, zvukova, poljubaca… Svi su podignuti na starogradskim pesmama, sevdalinkama, klasici, roku, Miki Antiću, Balaševiću, impesionistima, realistima, Dizniju, Tomu i Džeriju, književnim klasicima i savremenim piscima… i da ne budu ničija kopija

Telesno kažnjavanje dece – da, ali razumno

„Mali je stan, hajde da ga promenimo“
„Videla sam cipele u časopisu, samo 15.000 dinara“
„Hoću na more“
„I ja hoću“
„I ja“
„Hoću džeparac od 13.000 mesečno“
„Hoću kožnu jaknu“
„Ja hoću 25.000″
„Hoću da polažem vozački“
„Hoću da mi kupite mali Polo. Baš mi takav odgovara“
„Hoću u Austriju“
„Hoću alimentaciju“
„Hoću da svako dete ima po 13.000 mesečno“
„Hoću da popraviš kola“
„Hoću da renoviram stan“
„Hoću u Budimpeštu“
„Hoću u Beograd, u pozorište“
„A ja hoću u Srpsko narodno“
„Hoću nove patike, nema veze što sam jedne kupila pre 3 meseca“
„Hoću haljinu“
„Hoću da me voziš“
„Hoću da ručam u nekom lepom restoranu, naprimer u „Fresci“"
„Hoću da izlazim na fensi mesta“
„Hoću novac“
„Hoću novi mobilni“
„Hoću šeste farmerke“
„Hoću svake godine novi kaput“
„Hoću televizor u svojoj sobi“
„Hoću da izađeš iz moje sobe“
„Hoću da ne razgovaram sa tobom“
„Hoću da me ostaviš na miru“
„Hoću da te mrzim“
„Hoću da odeš odavde“
„Hoću…“
„Hoću…“
„Hoću…“
„Hoću da bude onako kako ja hoću“
„Ako ne bude onako kako hoću, onda ću otići, neću ti doći, bolje da ne živim više jer mi sve uskraćujete…“

Vraćamo se iz šetnje jedno veče oko pola osam. U Mileševićevoj burekdžinici sede otac, mati, sin i jedu po burek. Po onome šta imaju obučeno na sebi ne može se reći da su imućni. Imaju osmeh na licu. Srećni su, zadovolji jer su se izveli. Ej, izveli su se u burekdžinicu !!! Za
njih troje je to sreća, vrhunac zajedničkoh druženja, vrhunac sreće. Nemaju novaca da kupuju skupe stvari, oblače se kod Kineza, ne jedu po restoranima, ali su srećni što su uspeli da skupe novac da pojedu svi zajedno po burek u burekdžinici !!!

Vidiš li ovu porodicu? Ne poznajem ih, ali na licima im se ogleda sreća. A, mi? Samo malo smo se najeli i odmah smo pobesneli. Pružiš im sve, ali oni žele i tvoje suze, tvoju patnju da bi se i time najeli. J…. li vas sve nezahvalne!!!
Da li ste ikada jeli samo leba i masti, jer nemate novaca da bilo šta kupite? Da li ste ikada nedelju dana jeli samo pečena krompira, jer nemate novaca ni za pola kile mesa? Ako kupite meso, nećete imati za hleb.

„Ja bih hteo…“
„Šta bi ti hteo? Ti samo nešto hoćeš, tražiš? Šta zamišljaš ko si?“
„.. da neko usisa stan…“
„Ja da ti usisavam stan i tvoju sobu?! Ne pada mi na pamet!!!“
„… da neko kupi kiselu…“
„Ja da mu kupujem kiselu? Ma neka crkne od žeđi!!!!“
„… da li moram baš sve sam…“
„Ma, šta hočeš? Šta ti daješ za ovaj stan? Ne plaćaš ti kredit. Šta tražiš ovde?“
„Da, zaista, šta tražim? Idem da kupim cigarete.“

(Potstaknuto nasiljem nad ženama)

I Priča

Došao je kao mlad i perspektivan stručnjak nakon završenog fakulteta. Nije nikog poznavo u gradu, ali je posao bio dobar, a plata još bolja. Vremenom je upoznao kolege sa posla. Našli su mu devojku. Zaljubio se, oženio, dve ćerke, stan od firme, kupio je kola, letovanja, zimovanja. Ma, idealno. Šta bi čovek još više poželeo. Ali ne lezi vraže. Problem sa ženom. Počela je da izvoljeva. Nikada dosta, svakim danom želi još više, bolje, a ni sama nije znala šta želi. „Najela se, pa pobesnela“. Jednog jutra joj je prekipelo. Hoće razvod. I dobila ga je. I decu. I alimentaciju. I deo stana koji je on dobio i otplatio. Ona ne želi da se vrati u veliki stan svoje majke, a ne želi ni da bude podstanarka. Gde će on, kada nije iz grada? Roditelji mu živeo veoma daleko, stari su… Ovde mu je posao, deo stana, život. Na alimentaciju mu odlazi pola plate. Ne može ni on da se otseli jer mu ne ostaje toliko novaca da može da plati stan i da se prehrani. Džentlmenski sporazum, svi će živeti u jednom stanu. On u jednoj sobi, žena u drugoj, ćerke u trećoj. Deca im koriste da prenose poruke. Susreću se jedino u kuhinji i hodniku i ne javljaju se jedno drugom. Sada već bivša žena dovodi momke, ljubavnike u stan, u svoju sobu dok je u stanu. I nisu ni malo tihi, čak se ona trudi da bude što bučnija, da sve čuje. Leti on izađe napolje pa luta, a šta da radi kada pada kiša ili kada je zima? Ćuti, trpi, gleda fudbal. Ćerke su počele da žive svoje živote, otišle su. On i ona su ostarili, okloncali su, i dalje žive u jednom stanu, ne govore. Kako dalje?

II Priča

Došao je u veliki grad da studira. Znao je da mora završiti fakultet jer u selu nema perspektive. Trudio se. Na vreme je diplomirao. Zaljubio se. Našao je dobro plaćen posao u struci. Oženio se. Kratko su živeli kod njenih dok nisu kupili stan. Potom su došla kola, Grčka, Tunis… Ali, morao je mnogo da radi. Nije imao određeno radno vreme. Trebalo je zaraditi za lagodan život. Kada se vraćao sa posla, tražio je mir, toplinu, blagostanje porodičnog života. Vremenom je počeo da dobija hladan ručak ili večeru, sam je morao da pegla svoju odeću, starije dete je počelo da bude bezobrazno i drsko prema njemu, mlađe ga je obožavalo, žena je bila hladna, latinoameričke serije i prijateljice su joj bile važnije u životu od porodice. Udaljivali su se jedan od drugog. Čak ni o deci više nisu razgovarali. Podsticala je starije dete da zamrzi oca. Namestili su klan protiv njega. Želeo je da se odseli. Da se razvede. Ali kako? Stan će morati da prodaju. Sistem je takav da će ona biti dečiji staratelj. Rebnuće mu pola zarade za alimentaciju. Moraće da prodaju  kola i da podele novac. Gde da ode? Od kojeg novca da plaća stanarinu i hranu? Kako da deci kupuje poklone? Roditelji su mu umrli. Ono na selu nije mogao da proda jer najmlađa osoba u selu ima 67 godina, i nikom nije potrebno njegovo imanje. Pokušao je da sa ženom razgovara o njihovom problemu. Ona ne vidi da postoji problem. Da ćuti i trpi? Nije toliki magarac. Ili možda jeste. Kako dalje?

III Priča

Bio je sin bogatih roditelja. Jedinac. Sve na svetu mu je bilo dozvoljeno. Imao je dobar, ma, odličan posao i još bolju platu. Kuću i sve u kući. Oženio se, ne iz ljubavi, već zato što je način života, pravila, tradicija to nalagala. Ljubav u svakom slučaju kratko traje, ostaje trpljenje. Zaposlio je ženu, Dobili su dve ćerke. Žena se nije ni za šta trcala. „Kere su pile kafu i make su jele gurabije“. On je kupao ćerke, uzimao bolovanja kada su bile bolesne, „išao je sa njima u školu“, preživeo sa njima sve probleme, patnje i sreće… I tako prolaze dani, godine. Imao je jednu manu. Voleo je da pije. A žena? Svakako je imala puno, i previše slobode, ali je htela još više. Raspolagala je i novcima i životima. I nikada joj nije bilo dovoljno. Kada bi htela da ostvari još jednu budalaštinu, stavljala je flašu pred njega. A, on nije znao da kaže ne. Ubijao se od alkohola. Znao je da nije dobro, znao je da greši, ali nije mogao sam da se otrgne. Trebala mu je pomoć, ali žene nije bilo da ga podrži. Ćerke su počele da se stide oca. I one su ga izbegavale. postale su grube i drske prema njemu. Ni one mu nisu pomagale da prebrodi problem. Ali, alkohol nije uticao na njegov posao. Što se tiče posla i dalje je bio cenjen u okruženju. Ni on nije mogao da ode, a gde i da ode kada je njegova kuća, njegov plac, njegova kola, ma sve je njegovo, sve je on zaradio, ništa žena. I tako je zaradio penziju koja je bila veća i od velike plate. Ćerke su otišle svaka na svoju stranu. Ostali su njih dvoje. Tačnije, troje. On, ona i alkohol. Umro je. Žena, sada udova, drekala je nad rakom. Ne zna se da li je drekala od žalosti za mužem ili za njegovom penzijom. Kako dalje?

Nema dalje. Dalje postoji samo ilovača!