Blog community…

Prva decenija 21. veka predstavlja  zaokret u proizvodnji i plasmanu proizvoda stočarstva na tržištu Evropske Unije.

Pođimo od potrošača, koji su sve probirljiviji u izboru prehrambenih proizvoda. Traže da se na etiketama deklariše poreklo robe, a pogotovu režim odgoja sitne i krupne stoke. Cena varira u zavisnosti od kvaliteta proizvoda. Uzmimo za primer jaja u bilo kojoj tržnici ili trgovačkom centru: ako su jaja snele kokice koje su čeprkale po njivama i baštama onda se ta jaja prodaju kao jaja prvog kvaliteta i dvostruko su skuplja od jaja kokoši koja je industrijski odgojena u kavezima. Ista stvar je i sa pilećim mesom. Pile odgojeno „en plein air“ (na otvorenom prostoru)  je mnogo skuplje, ali ipak se brže i lakše prodaje. Ova piletina je zdravija za ljudsku ishranu. Životinje odgojene na otvorenom prostoru apsorbuju D vitamin, otpornije su na bolesti, treba im manje antibiotika, jedu raznovrsniju hranu, koju  delom i same nalaze. Više se kreću, te imaju veću mišićnu masu i manje masnoće.

Ista je stvar i u krupnom stočarstvu: bez pašnjaka danas nema unosnog stočarstva. Mleko i meso se sve češće prodaju sa  bio-certifikatima i uverenjima o poreklu. Često već samo uverenje o poreklu stočnog proizvoda je dovoljno da garantuje da je stoka odgojena na ispašama, kao što je to slučaj sa Francuskom, Nemačkom, Englesekom, Irskom, Holandijom, itd.  Sve pažljiviji potrošač  brižno ispituje  poreklo proizvoda koje će staviti na trpezu. Intenzivno stočarstvo trpi udarce ove probirljivosti kroz slab plasman proizvoda i nisku otkupnu cenu.

Severni Banat je do 60-tih godina još imao komunalne i privatne  ispaše i čobane. Sećam se da su ulicom u kojoj je stanovala moja baka, u  četvrtom. reonu, redovno ujutro prolazili redom: guščar, pa za njim kravar, pa čobanin, koji su kupili živinu i stoku iz seoskih gazdinstava i vodili ih na ispašu negde iza kasarne. U predvečerje bi se vraćali, i ja sam se uvek čudom čudila kako je svaka guska tačno znala iz koje je kapije izašla i pred kojom kapijom u povratku treba da se zaustavi i sačeka da joj se otvori.

Kad smo izašli iz tog „ premodernog doba“ i uleteli u eko-neodrživi modernizam intenzivnog stočarstva, uz blagoslov „moderne“ agrotehnike i zootehnike, za samo par decenija pretvorili smo severni Banat u preoranu pustinju. Besomučno su posečeni i poslednji šumarci, te vrbaci duž plitkih odvodnih kanala, pa drvoredi-barijere duž brazdi, koji su filtrirali oštri severac. Istovremeno su nestali đermi za napajanje stoke na ispaši, i drveće pod kojim je stoka tražila hladovinu. Stoka se preselila u štale, gde je nesrećno životarila do klanice, bez sunca, bez svežeg vazduha, bez životnog prostora -  reducirana na živu mašinu za proizvodnju mleka i mesa. Kukuruz je stizao sa polja, antibiotik i kortizon iz poljoprivredne apoteke. I uporedo sa razvojem intenzivnog stočarstva rasla je i potražnja za kukuruzom. Kako uvećati prinose ako je i poslednji hektar šume već pretvoren u oranice? Setvom novih genetski modifikovanih sorti – GMO! Najnovija jutrošnja vest je da je laboratorijski  dokazan kancerogeni efekt kukuruza sorti GMO. Da li GMO kukuruz šteti zdravlju stoke, ne znamo, jer stoka je kratkog veka i brzo završava na klanici. Ali mi koji to meso jedemo imaćemo vremena da se merimo sa efektima GMO kukuruza.

Danas kad je dobar deo sveta ušao u postmoderno doba, prilaz optimalnom prehrambenom režimu je postao „must“. Termin zdrave hrane ima smisla samo ako je ceo prehrambeni lanac zdrav. Alavost i mesožderstvo imaju visoke društvene i zdravstvene troškove. Meso i mesni proizvodi nisu više obavezan svakodnevni obrok, već povremeni i visokokvalitetni gurmanluk. Svet se vraća povrću i mahunama, pogotovo sočivu, leblebijama (koje su izvanredna zamena mesu), pirindžu,  pasulju i suvom grašku. Blagostanje ne leži u visokoj potrošnji mesa, već u čistim i elastičnim krvnim sudovima.

Ali vratimo se Kikindi – i svetskom rekordu u sovama koje nastanjuju onih par preostalih borića u gradskom centru. A gde bi  drugde? Kilometrima unaokolo nema više ni najbednijeg šumarka.  Sove u centru grada su žrtve  i dokaz nerazumne agrarne politike i opustele lokalne biosfere. Pretvoriti te, iz prirode izgnane ptice u turističku atrakciju, kako izgleda u namerama opštinskih  za turizam nadležnih lica,  je suvislo istrajavanje u onom istom cinizmu koji je posekao naše šume i vrbake i iskorenio i poslednje drvo u kikindskom ataru. Pozitivna akcija bi bila „Posadimo boriće za sove!“  ili „Spasimo kikindske sove i kikindski atar!“

Ako već nije kasno za sove, za atar, za ekološki održivo stočarstvo  i za dugovečnost lokalnog stanovništva.

(Beleške sa putovanja)

Subota, 22/09/2012: Posetila sam „Chateau de Ferney – Voltaire“, tik uz granicu sa Švajcarskom, praktično predgrađe Ženeve na francuskoj teritoriji.

„Chateau“ znači zamak, ali uistinu radi se o velikoj, raskošnoj vili iz 18. veka u kojoj je Volter, francuski iluminista, pisac, dramaturg i filozof proveo poslednjih dvadeset godina svog života.
Politički nepodobni mislilac za svoje doba, Volter je više puta bio prinuđen da menja prebivalište. Nekoliko godina je proveo u Engleskoj, zatim u Prusiji, da bi konačno stigao u Ženevu, gde se opet zadržao za kratko vreme. Kad su kalvinisti zabranili pozorišne predstave i zatvorili pozorišta, Volter, pobornik slobode misli i govora, je kupio zamak sa pripadajućim imanjem od 230 ha u Francuskoj, uz samu švajcarsku granicu. Deo ambara je brzo adaptirao i pretvorio u pozorište za 200 gledalaca, a prostorije na prvom spratu svoje vile u gostinske sobe namenjene elitnoj publici koja je iz Ženeve dolazila tu radi pozorišta. Volter je stanovao u prizemlju vile, gde se sve sobe otvaraju na prostrani, negovani park podignut u francuskom baštovanskom stilu.

Park zamka sa pročelja (foto J. Mirkov)

U gotovo svakoj sobi je monumentalna, kaljeva peć u majolici – gde tirkizno plava, gde svetloplava sa motivima seoske idile oslikane na pločicama. U radnoj sobi i trpezariji je kamin. Mozaični parket je u svim ambijentima i u solidno očuvanom stanju. Od uljanih slika izloženih na zidovima mnoge su njegovi portreti rađeni u različitom životnom dobu filozofa: mladi Volter, ostareli Volter, Volter u punom zamahu životne snage – dokumenti metamorfoze i vremena koje neumoljivo grabi. Za sobom je ostavio bolje životne uslove lokalnog stanovništva – isušio je močvare, podigao je zanatske radionice umetničke majolike, sagradio je kuće svojim radnicima, zaštitio je prognane i slabe. Računa se da je na njegovom imanju radilo oko 150 ljudi. Ostavio je i skupocenu biblioteku i svoje rukopise. Po njegovoj smrti iste je kupila Ruska Carica i danas se nalaze u Ermitažu.

Volterova vila je na vrhu brežuljka i gleda na Ženevsko jezero i Mont Blanc, na jednoj strani i masiv Visoke Jure na drugoj. U parku je i ribnjak većih dimenzija koji je svojevremeno bio namenjen odgoju šarana za potrebe domaćinstva. Tu su i osenčeni letovnik i mala privatna crkva.

Imanju pripadajuće crkva posvećena Bogu

Oronulu crkvu iz 14. veka Volter je obnovio i posvetio Bogu! Jedinstven slučaj u hrišćanskom svetu, gde se crkve redovno posvećuju posrednicima – svecima, arhanđelima, Sinu Božjem ili Majci Bojžoj, ali direktno Bogu – nikad. Voltaire je bio deista. U Boga je verovao, ali ne i u jevanđelje, a još manje u zavađene crkve i vere, koje je oštro kritikovao kao izvor nesloge i uzrok krvoprolića. (Priča “ Micromegas“).

Ispod sata je uklesao:

„Deo erexit

VOLTAIRE“

(„Bogu podignuto od strane Voltera“), gde su slova u reči „VOLTAIRE“ mnogo krupnija od „Deo erexit“!

Zamak Ferney –Voltaire: sculptura „Micromegas“ u rano proleće (preuzeto iz turističkog pamfleta)

„Il faut cultivar son jardin“ ( „Treba negovati svoju baštu“) piše Volter u svom najpoznatijem delu „Candide“. Doslovno i prenosno – za sobom treba ostaviti lepši i pravedniji svet. Čovek je vremenski ograničen entitet, proizvod večite metamorfoze materije. Tu ideju privremenosti, rasta i opadanja, postojanja i nestajanja, ne mogu preneti figurativna dela u mermeru, bronzi, čeliku, materijalima koji aludiraju na večnost, nepromenljivost, snagu bitisanja.

Jedan sasvim anonimni umetnik – baštovan našao je put da ideju privremenosti i prolaznosti efikasno izrazi. U parku, u podnožju stoletnog stabla, uobličio je divovsku ljudsku figuru u humusu. Telo leži na zemlji, raširenih nogu, glavom i ramenima oslonjeno na stablo, ovlaš se podupirući laktovima. Humus hrani gusto izraslu plemenitu travu (onu za baštenske bordure). Telo je obraslo zelenilom i već prema sezoni cveta ili žuti.

„Micromegas“ prvog dana jeseni (foto J. Mirkov)

Skulptura nazvana „Micromegas“, prolazi faze životnog ciklusa, menja boje, cveta, žuti u ranu jesen, odranja se pod novembarskim kišama, nestaje pod snegom, i uz pomoć baštovana oživljava sa prolećem. Duboko impresivna sinteza genijalnosti duha, efimernosti žive materije i imperativa „negovanja“ (iluminističke kulture), skulptura je umetnički uobličeno učenje Voltera!

U velikoj trpezariji roditeljske kuće, u senci njenog neosvetljenog  ugla, visila je moja najomiljenija slika. Ja sam je zvala „Crvena šuma“. Oslikani pejzaž je bio skroman – retka, ogolela bagremova šumica pod raskvašenim snegom. Izlokani teren sa plitkim jarcima je kupio mutnu vodu. Sneg se zadržavao na debljim granama i na mrazom isprženoj travi, koja se u smeđim, ugašenim tonovima probijala kroz tanak, iskidan i lapav snežni pokrivač. Ali bagremi, oni su bili veličanstveni,  tamnocrveni, osenčeni smeđim tonovima. Granama su parali bledunjavo, polumračno nebo koje je tmurno pritiskivalo šumarak.

Paleta slikara je bila  hromatično škrta –  zaglušeni smeđi, tamnocrveni i beli tonovi su davali utisak monohromatičnosti. Slika nije bila velika i bila je oslikana uljanim bojama na debljem kartonu.

Enigmatična, esencijalna, setna, nespokojna, ambivalentna. Sećam se da sam je često dugo posmatrala. Uvek sam pokušavala da odgonetnem da li je slikala sumrak ili praskozorje. Da li se to topi rani jesenji ili poslednji prolećni sneg? Da li bagremova šumica tone u duboki zimski san ili se sprema za novo buđenje? Da li sviće ili pad noć?

U tom nemom dijalogu, slikar me je uvek zavaravao.

- Naslikani su poslednji trzaji zime. Stiže proleće, uskoro će trava ozeleniti, bagremi olistati, sunce granuti. Bagremi su tamnocrveni, puni životne energije, to mora nešto značiti, zaključila bih.

- Ne, draga moja, pada noć i stiže zima. Lokvice vode će se ubrzo zamrznuti, sneg će zavejati šumu, ni trunke trave nećeš videti, odgovarao bi mi slikar.

Drugi put bih zaključila da ni ja tu ne vidim ništa bolje od  nagoveštaja skore, jake zime i noći. Debeli sneg će pokriti mladu šumicu, zalediće je. I poslednje impulse crvene životne energije zamrznuće zima.

- Ne, ne draga moja, stiže proleće, stiže nada. Sviće, uskoro će planuti sunce, sneg će definitivno nestati. Ja sam oslikao tek nagoveštaj te nade.

Nakon jedne od tih dilema uletela sam u očevu sobu:

- Babo, šta je to što je slikar stvarno naslikao u „Crvenoj šumi“? Dolazak zime ili nagoveštaj proleća? Sumrak ili svitanje?  Početak ili kraj? Da li si ga ikad pitao?

Moj otac, koji je dobro poznavao tada već prminulog slikara, bi  se od srca nasmejao:

- E, Zvezdo moja (jer tako me je zvao), taj slikar je bio duboki poznavalac slovenske duše. U njoj žive i nada i beznađe. „Crvena šuma“ je ispit duše. Gledaj da ga položiš.

Pred odlazak iz zemlje pozvala sam kustosa muzeja da pregleda sliku i da mi da dozvolu da je ponesem sa sobom. „Ova ne može“, odgovorio mi je autoritativno.

I ja je nisam ponela. Ostala je u trpezariji, u uglu  koji sunce nikad nije grejalo. Onda je trpezarija adaptirana u komercijalni prostor.

Gde je „Crvena šuma“? – pitala sam posle dugih decenija.

Negde na tavanu, odgovorili su mi.

Pod svakolikim rashodovanim predmetima ležao je karton sa ponekom crvenom i smeđom mrljom. Neka  „ćelava“ šuma!

Doslovno i prenosno plutonomija je „zakon bogatih“-  etimološki „Plutos“ je grčki mitološki bog bogatstva, „nomos“ je starogrčka reč za zakon.Termin  je globalno lansiran zahvaljujući jednom tržišnom istraživanju urađenom za račun tada prve američke banke „Citigroup“ (2005). Tekst je svojevremeno „procurio“ u javnost i izazvao zgražanje javnog mnenja i naravno dežurnih političara i „opinionmakera“.

Ova tržišna analiza je stručno urađeni ekonomski „calculus“, brutalno iskren, autentičan i nedvosmislen u svojim ciničnim primesama i zaključcima. Novi milenijum je doneo i novu podelu čovečanstva: ne više na komunistički Istok i slobodarski  Zapad, niti bogati Sever i siromašni Jug, već zemlje u kojima vlada „Plutonomija“ i one u kojima ona zasad ne vlada.

Deo sveta u kojem vlada plutonomija se prepoznaje po tipičnim obeležjima novog društveno-ekonomskog  uređenja, koje inkriminisana tržišna analiza Citigroup-a sažima u „pravilo 80-20“. Profit proizilazi iz prometa robe i usluga. Maksimizacija profita se postiže koncentracijom ponude na platežno najmoćnije delove stanovništva. U plutonomijama 80% ukupne potrošnje robe i usluga je koncentrisano u rukama 20% najbogatijeg dela stanovništva. Preostalih 20% ukupne potrošnje otpada na „pazar“ 80% stanovništva  koje nije bogato (no-rich).

Kako prepoznati profitabilni segment stanovništva, tačnije onih 20 %? Infotehnologije su koncentrisale sve ekonomski relevantne informacije u kreditne i dugovne kartice kojim građanin svakodnevno komunicira kvalitet i kvantitet svojih  kupovnih opcija. Ako je u pitanju banka, kao što je to slučaj u ovom primeru, zadatak je još jednostavniji – tu su tekući računi koji beleže sve prilive i odlive sredstava po stavkama prihoda i potrošnje.

Biznis luksuza cveta i u periodima cikličnih ekonomskih kriza i recesije, jer je „čudotvorno“  isključen iz  tipične dinamike  robne razmene regulisane zakonom slobodnog tržišta. To je i razlog što su proizvođači luksuzne robe i usluga zabeležili dvocifrene godišnje  profitne stope od 2008.  do danas.

Kriza pogađa onih 80% građana čija kupovna moć opada, ali sa stanovišta unosnosti ukupnog biznisa oni svojom potrošnjom utiču na formiranje tek 20% ukupnog profita.  Za njih niču kao gljivice trgovački centri i discounti popularnih cena kao  i usluge „low cost“.  Izbor je širok: H&M, Zara, A&O, Ikea, Mc Donald’s, Lidl, Ryan Air,… Šarena laža jeftinog obilja.

Noam Chomsky  („Hopes and Prospects“) sažima ovo stanje na tržištu robe i usluga u termin „potrošački apartheid“.

Ali efekti plutonomije su mnogo tananiji i razorniji u globalnoj makroekonoskoj perspektivi. Radi se o „dualnom uređenju“ ustavnih demokratija širom sveta.

Na jednoj strani su Ustav,  javno pravo i Parlament, na drugoj „virtualni“ parlament i privatno pravo. Ovo „dualno uređanje“  počiva na slobodnoj cirkulaciji kapitala u globalnim razmerama.

Uzmimo da Parlament date demokratske države izrazi nameru da poboljša zdravstvenu zaštitu građanstva ili uslove penzionisanja i da su za to već obezbeđeni fondovi iz državnog budžeta. Pre nego što Parlament stigne da izglasa nove zakone u korist stanovništva, „virtualni“ parlament belosvetskih investitora i poverilaca  će brzo povući kapital iz zemlje kojoj preti „višak“ demokratije i welfare-a, obarajući devizni kurs, cene akcija i obveznica, gaseći svaku iluziju samoodređenosti date zemlje. U pomoć će im pritrčati  „veoma vidljiva ruka“ plutonomije -  agencije kreditnog ratinga. U ime tržišta? Nikako. U ime finansijskog kapitala, koji se služi tržištem samo dok zgrće profite za onih 20% . Kad naiđe recesivni ciklus, onda na delo stupa „nomos“, zakon spašavanja (bail out)  krupnog finansijskog kapitala državnim instrumentima – kroz poreski dinar sakupljen od onih 80%  ne bogatih.

Ne radi se o „Izuzetku koji potvrđuje pravilo“, kako bi to htela latinska maksima. (Ovde izuzetak državne intervencije u spasavanju krupnog finansijskog kapitala od neumoljivih zakona slobodnog tržišta).

Radi se o singularnosti. Ovim terminom  se služi moderna fizika  da označi odstupanja od poznatih naučnih zakona.  Singularnost  je  neobjašnjeni registrovani slučaj koji treba primerno istražiti i klasifikovati.

Napomena: Iz predostrožnosti, pri čitanju ukrstiti dva prsta
U narodnom verovanju prestupne godine su uvek bile zloslutne. Ali ovaj put izgleda da se malo preteralo. Sa kalendarom Maja u ruci, već su nam najavili planetarnu kataklizmu, smak sveta, kosmičku koliziju – ne zna se baš tačno priroda kataklizme, ali se već zna datum: 21/12/2012. Naravno i ja držim ukrštena dva prsta dok ovo pišem, za svaki slučaj, jer nikad se ne zna. Nije lako ukucavati po tastaturi sa srednjim prstom preko kažiprsta, pa ako mi promakne kakva greška u kucanju, razumećete me.

Uistinu, u kosmičku kataklizmu ne verujem, ali po proverenoj poslovici „Gde ima dima, ima i vatre“, moram priznati da odavno vidim gusti dim koji se diže nad evropskom ekonomijom. Masa državnih i institucionalnih dugova koja se u obličju obeznica valja po svetskom finansijskom tržištu je odavno prevazišla moć apsorbcije. U meteorološkoj metafori liči na pljusak koji danima natapa vodom zasićeni teren, da bi se konačno sručio u nezadrživu bujicu koja će preplaviti najniže naseljene kvartove, porušiti kuće i opustošiti imanja. Sirotinja će spasti goli život, ali ništa više.

Dug do duga, u nezamislivim i neizrecivim milijardama evra, funti, dolara, jena… svi u potrazi za sve ređim investitorima, u bezočnoj borbi za plasman na finansijskom tržištu. Preko jedne petine ovog ukupnog svetskog državnog duga pristiže 2012.godine i treba ga obnoviti, a kupaca u vreme recesije je sve manje. Da li će labavo uheftani šavovi Evrounije izdržati pritisak finansijske zavere belosvetskih investitora?

Kako se odbraniti od finansijskog uroka? Prvo, ostaviti se interesnih stopa i ubiranja kamata i čuvati glavninu. Gde? Ne zvuči moderno, ali rekla bih „pod ciglu“ ili “pod madrac“. Zbog uroka bih izbegla i evro, bar u 2012. godini. Alternativno bih uožila novac u neku nekretninu, makar i najbedniju, u nekom selu, gde se još može kupiti kuća sa okućnicom za male pare.

„Manula“ bih se luksuza i koncentrisala bih se na učenje i usavršavanje znanje: tu bih opet protiv uroka uložila koji dinar u kurs stranog jezika i kurs informatike. Upisala bih se i na kurs plivanja ili gimnastike, već da me ne stigne neki „zdravstveni“ urok, u godini koja će videti jake rezove po zdravstvenom budžetu.

U bašti bi maknula englesku travu i posadila krompir, šargarepu, crni i beli luk (zna se da je beli luk odlično sredstvo protiv uroka).

Naročitu pažnju bih posvetila očuvanju zimovališta kikindskih sova. Sove se u poslednje vreme odlično kotiraju kao zaštita protiv uroka. Novembra meseca sam službeno boravila mesec dana u Roterdamu. Iznenadilo me je da se u najluksuznijoj robnoj kući u Roterdamu, na odelenju za delikatese prodaju, među novogodišnjim đakonijama čokoladice u obliku sove i salveti sa stilizovanim sovama. Odmah sam obavila prigodnu protivuročnu kupovinu, te vam ovde šaljem „čokoladne sovice“ sa najiskrenijim željama da se uspešno obezbedite protiv uročne 2012. godine.

U hodniku Gradskog Muzeja izložen je fin starinski carillon (mehanički gramofon) . Uz carillon su i perforirane olovne ploče sa bečkim valcerima. Tu su svi valceri Straussa oca i Straussa sina. Uz zvuk tog, danas nemog eksponata, naučila sam kao dete moje prve korake valcera.

U Muzeju nije bilo posetilaca. Stajala sam pred carillonom i prizivala sećanja iz detinjstva kad mi se približila mlada službenica muzeja. Nisam joj dala priliku da progovori, a znala sam da bi mi postavila ono isto pitanje: „Da li me interesuje filmska ilustracija Kikine istorije?“. Zato sam je upitala na prepad: „Da li carillon još uvek funkcioniše? Da li ga neko sluša? Da li ga publika sluša?“

Mlada kustoskinja ili službenica, ne znam, je na momenat bila u pomeću.

„Da li radi? Valjda radi“ – odgovorila je sležući ramenima, kao da je čula najgljuplje od svih mogućih pitanja.

„Ja sam odrasla uz ovaj carillon. U vreme mog detinjstva bio je u mojoj porodičnoj kući“, objasnila sam joj.

Nije je interesovalo. Čija kuća? Nije pitala. Kad? Nije pitala. Valjda joj je izgledalo irelevantno. Muzejski arhiv sigurno zna ko mu je prodao carillon. Udaljila se rezignirano, pošto me je prvo upitala da li me interesuje Kika i prezentacija Bog zna koje ere (da li je to bio pleistocen?) u 11 sati pre podne.

U vreme konfiskacije privatne imovine, naoružane trupe su uletele u velelepnu palatu u centru Kikinde, pucajući nasumce u zidne slike i nameštaj. Oslobodile su ogromnu palatu od njenih bespomoćnih vlasnika, a nameštaj i pokućstvo su pobacali u veliku konjušnicu. Prognani vlasnici su pokupili najdragocenije stvari i otišli. Mom ocu, starom prijatelju, su ostavili ključeve konjušnice, sa molbom da pokuša da proda pokućstvo do isteka roka o kojem je i konjušnica morala biti ispražnjena.

Posleratne godine su bile teške. Novca nije bilo i prodaja je išla slabo. Moj otac je slao izbeglim vlasnicima redovne pisane izveštaje o prodaji. Sećam se da je uspešno prodao barokni salon, barokni pozlaćeni zidni sat, kočije, zatvorene i otvorene, ali to je bio tek deo ukupnog inventara koji je ležao u hrpi na ciglanom podu vlažne konjušnice. Rok o kojem je konjušnicu trebalo isprazniti je pristigao. Mnogo toga je otišlo u otpad. Tek ponešto je spašeno: carillon koji je danas u gradskom muzeju, a koji je moj otac uspeo da proda muzeju tek mnogo godina kasnije. Stiglo je doba vinil ploča i gramofona, i stari habzburški carillon nikom nije trebao.

Na tavanu moje roditeljske kuće ležale su godinama izbledela svedočanstva zaboravljene kikindske kulturne istorije. Slikarske palete, uljane i voštane boje, krede i akvareli, na crnoj čojici finim vezom izvezene korice u kojoj je kikindska slikarka –impresionistkinja čuvala svoje radove. Bila je to baka već pomenutih nasilno iseljenih vlasnika.

Da li u Arhiv uopšte zna da je postojala? Zasad je sigurno da se sačuvao njen autoportret pred ogledalom. I u ogledalu, u visini glave, je rupa. Metak je proparao platno u trijumfalnom simboličnom izvršenju presude „buržoaskoj kulturi“ u Kikindi.

Poslednjih godina poneko je počeo da prikuplja svedočanstva o bravama i fasadama istorijskih kikindskih palata. Ali kako zaviriti unutra, kad ni u Muzeju ne žele da znaju nešto više o poreklu eksponata?

Ja i danas zamišljam kikindsku impresionistkinju kako slika svoj potret pred ogledalom uz muziku onog carillona koji danas nemo čuči u hodniku Gradskog Muzeja. Jer carillon je bio njen.

„Čovek je bolesna životinja“, govorio je Hegel.

Priroda je škrta. Priroda ne poznaje rasipanje. U svetu divlje faune nema debelih veprova, zečeva, fazana, tetreba, prepelica, gugutki, pastrmki…  Priroda je ravnoteža jedinki duž prehrambenog lanca. Surova harmonija egzistencije.

Čovek je jedina biološka vrsta koja se goji, i koja iz milošte goji svoje mezimce, od mladog naraštaja, do kućnog psetanca ili sijamske mačke. Uistinu, istorijski gledano debelih ljudi nije bilo mnogo. Oni su bili izuzetak, jer živelo se skromno, kad se nije gladovalo. Ali debelih i nezajažljivih je oduvek bilo. Nauk im je bio da je Priroda tu da služi čoveka, koji će je habati i rabiti kad god mu se to bude moglo i htelo. I u tu rabljivu Prirodu uključio je i polovinu čovečanstva ženskog roda.

Antropocentričko-androgeni prilaz prirodi je ugrađen u Biblijski model: Bog je stavio čoveku Prirodu na raspolaganje i onda je nestao. Govori se da nas osmatra sa vasionskih visina i čeka momenat Apokalipse, koji nam je obećao. Uzrok je Prvobitni greh, koji je počinila Žena kad je navela Muškarca da okuša plod Drveta Spoznaje.

„A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti; nego zna Bog da će u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro i što zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči i vidješe da su goli…

A Bog reče: Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onoga drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega? A Adam reče: Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh“ (Stari Zavet u prevodu Đ. Daničića).

Da ga Bog nije „udružio“ sa Evom, i da mu Eva nije dala plod, on bi ostao nevin kao jagnje. Krivica je malo do Boga, a malo do Eve.

I Bog kazni Evu: „Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš djecu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar“.

Gospodar žedan moći, povodljiv, konformista, rodno solidaran, manje ili više mišićav, muškarac je vodio ratove, politiku, odlučivao o pravu glasa, o pravu na obrazovanje, umnožavao stanovništvo planete, istrebljivao stanovništvo planete, krčio prašume, ubirao letinu, palio tuđu letinu, odstrelio i poslednjeg „doda“, pio vino i „prožderavao pečenog vola“ – nezasit, moralno slabašan, trbušast, sujetan, dvoličan, egoističan.

Žena je bila čuvar ognjišta ili bordela. Mnogo vekova kasnije i sekretarica, čistačica, pevačica, sponzoruša, uglavnom niži, izrabljivi radni kadar. „Dobra vila“ , majka sa“ labudovim krilima“ je svoje dane završavala u crnini, skrušena, podređena, kad ne i pretučena.

„Žene zavijene u crninu“ su proizvod iste arogantne, androgene politike koja proizvodi „sponzoruše“. Obe su žrtve obsoletne vizije bitisanja na limesu civilizacijskih kretanja. Žrtve bede i sirotinje. Sirotinje koja prodaje i poslednju mrvicu digniteta u borbi za opstanak. Bede androgene ekonomske i političke moći, bestidne samovolje i svemoći. „Sponzoruše“ su nove mlade žrtve te licemerne, senilne, perverzne moći koja umnožava sopstvenu i tuđu bedu.

Emancipacija žene u našim krajevima nije daleko odmakla.

Da li smo u stanju kandidovati ženu za premijera? Da li smo u stanju podržati kandidaturu žene za predsednika opštine? Da li smo to primerom pokazali? Koliko je trajao mandat žene – predsednika opštine u Kikindi?

Mogao je biti kulturni obrt. Mogao je biti stvarni korak napred, u novo doba, gde se potencijal polovine čovečanstva konačno efektivno uključuje u moderne političke i ekonomske tokove. Nije mala stvar, ako se iskreno želi i očekuje ekonomski i politički preporod i preokret.

Ali nije se desilo. Utkali smo u našu istoriju još jednu nit propuštenih prilika.

Uvek sa istom biblijskom dioptrijom na nosu, današnji balkanski muškarac vidi „sponzoruše“ na svakom koraku. Iskonski greh se i dalje prepričava u biblijskoj verziji. Mlade, izazovne, beskrupulozne „grešnice“ nabujale lepote se troše u naručju ružnog, starog, masnog, otežalog, ekonomski i /ili politički uticajnog muškarca. Požudu starog, opustešenog tela, mlitavih guzova koji lantaraju preko masnih butina oni ne vide. Trbuhe koji se valjaju preko hipertrofiranog skrotuma – ne vide. Zubne proteze koje se klimaju dok se hlapavo ljube, ni to nevide. Ćelavu, masnu glava koja uranja u mlado meso žrtve – ne vide. Staračke pege po šakama koje požudno pretražuju belo telo žrtve – ne vide. Vide „grešnicu“. Ko u nesanoj noći, vireći iza spuštenih zavesa, ko u voajerskoj šetnji.

Estetski monstruozni susret koruptivne i beskrupulozne starosti i nabujale i beznadežne mladosti ne vide. Ne čuju nemi krik žrtve koji para noćnu tišinu! Ne vide bedu mladosti. Skandal su ta mlitava tela koja rabe ono što im ne pripada. Skandal su oni kažiprsti uprti na žrtve, na „sponzuruše“, umesto na bludnog moćnika. Skandal je u glasovima koji su im dali na izborima.

Mladost treba osloboditi. Kafanske separee treba očistiti od masnih političara. Politički angažovane žene ne bi vodile politiku po separeima! Žene u politici bi znale uprti kažiprst na pravu stranu, a, po potrebi, i srednji prst.

Ali vratimo se Bibliji. U knjizi Proroka Danila nedostaje 13. poglavlje, koje ilustruje jedinu biblijsku epizodu koja za starost vezuje porok, a ne vrlinu. Epizoda, poznata pod imenom „Suzana i starci“, postoji u starim grčkim verzijama Biblije.

U modernim, zvaničnim Biblijama kao i u srpskoj pravoslavnoj Bibliji ove epizode nema. Reč proroka Danila je cenzurisana. Na sreću, epizodu već vekovima prepričavaju remek-dela likovne umetnosti: požudni, korumpirani velikodostojnici, poročni starci ucenjuju mladu Suzanu koju zatiču na kupanju. Ako im se „ne podari“, lažno će je optužiti da je prevarila muža i obljubila mladog muškarca. „Grešnicu“ čeka kamenovanje.

Ime Suzana potiče od starojevrejske reči „šušan“, koja znači beli krin. Epizoda ucene mlade žene se završava pred sudom, gde samo zahvaljujući intervenciji proroka Danila Suzana uspeva da dokaže laž i blud dvojice starih moćnika.

Kako se odbraniti od moćnika koji su uspeli da cenzurišu i proroke?

Prorocima treba vratiti reč, a bludnike prigodno imenovati i atribuirati.

Nicola Grassi: “Suzana i starci”,  1738

Rubens: „Suzana i starci“

Artemisia Gentileschi (italijanska slikarka): „Suzana i starci“, 1610

Rembrandt: „Suzana na kupanju“

Bassano: „Suzana i starci“

Guercino: „Suzana i starci“

Anthony van Dick: „Suzana i starci“

Fernando Bottero: “Suzana i starci” (1998)

Primećujem, bez polemike, da se sa stranica ovog bloga uručuju (sa priličnim zakašnjenjem) pisma američkom pilotu, koji ih nikad ne može pročitati i još manje razumeti. Nacionalni jezici, ma šta vi o tome mislili, su stvoreni da ljude drže daleko jedne od drugih. Engleski jezik je samo „interface“, posrednik u međunacionalnoj komunikaciji koji rešava “tehničke probleme“ tamo gde je sveopšte razumevanje poželjno. Za sve ostale slučajeve neanglofonski subjekti se služe ekskluzivnim maternjim jezikom.

Alternativa pisanju na za primaoca nerazumljivom jeziku je vizuelna umetnost. Dobra umetnička slika govori sve jezike sveta. Pokušajmo da se predstavimo svetu našim slikarima, postavimo ih na internet, otvorimo virtualne on-line galerije, pokažimo svetu ko smo. Prevaziđimo našu urođenu skromnost, ničim neopravdan osećaj niže vrednosti, i krenimo učinkovitijim stazama „imidža“, koji moramo naučiti da negujemo. I ne samo zbog tamo nekog pilota, već zbog razvoja kulture, turizma, kulturnog identiteta i iznad svega u interesu odgoja novih, samosvesnijih generacija. I u tom povodu, ja, koja nikad nisam volela voditi korespondenciju i pisati pisma, jedno ću ipak ovde napisati.

Dragi Tibore,

Uobičajeno je početi pismo prigodnom frazom. Ja je nemam.

Pisati školskom drugu posle dugih decenija ćutnje bi moglo ličiti na nostalgični čin, na „žal za mladost“. Ni nje nema.
Dakle, šta je u ovom pismu pobudno?

Ideja da smo se rasturili na sve četiri strane sveta i da nismo ostavili ništa, ama baš ništa, sredini koja nas je podigla. Pokupili smo svako svoje „krpice“ i otišli. Odneli smo u svet naše znanje, našu kulturu, našu iskonsku snagu i našu mladost. Sebično, kako to samo mladost zna i ume. Danas, kad se svako za sebe izmerio u velikom svetu, danas kad znamo koliko smo snage imali, koliko truda utrošili, danas kad konačno možemo meriti naš lični uspeh, možda bi trebalo vratiti deo onog što smo svojevremeno sa sobom odneli.

Jer smo u naš putni kofer spakovali mnogo toga što i nije samo naše – sećanja na mnoge vrsne Kikinđane i njihova dela. Bila bi nam dužnost to osvedočiti, podeliti sa građanstvom. Sačuvati od zaborava.

Naša lična kultura, Tibore, nije naš lični proizvod. Ona je proizvod opštenja u sredini koja nas je podigla, razmene mišljenja, primljenih poticaja: ona nam dolazi od bibliotekarke Tinke, od profesora muzičke škole Schlesingera, od profesora filozofije i matematike (sećaš se Borovca, Heldriha i Birdića?).

Ti si bio izvanredan matematičar i pijanista. Složićeš se sa mnom da nije dovoljno roditi se u kući sa klavirom. Treba mnogo više od pukog klavira da se postane pijanista, da se zavoli kvalitetna muzika. Treba imati „spin“, kulturni podstrek koji duge sate provedene nad Černijem pretvaraju u zadovoljstvo. Prava muzika je tek na kraju puta, „ dulcis in fundo“ – Šopen kao nemerljiva premija i priznanje.

Deo tvog rafiniranog izbora je bilo i prijateljstvo sa Sinišom. Muzika i slikarstvo imaju tajnovite, zajedničke niti. Bili smo oboje Sinišini prijatelji. Voleli smo njegovu umetničku osetljivost, njegovu krotku narav, njegovu velikodušnost, njegovu nenametljivost, stidljivost, skromnost. Siniša je prošao kroz život na vrhovima prstiju, gotovo neprimećen. Pun obzira i bojažljivosti da nekom ne zasmeta.

Siniša Momčilov: Portret Julijane Mirkov, 1976,  tempera na platnu, 70cm x 85cm

Da li smo mu šta dužni? Da li smo šta dužni sredini koja nas je odgojila? Moja je procena da imamo veliki dug. U današnjoj eri interneta, oživeti sećanje na Sinišu i na njegov slikarski opus je tehnički lako izvodljivo. Dovoljno je digitalizovati slike i poslati ih uredništvu ovog bloga (urednika verovatno i lično poznaješ iz gimnazijskih dana).
Sigurna da ćeš se odazvati mom pozivu , šaljem ti iskreni prijateljski zagrljaj.

(Zaboravljeni Kikinđani)
Zaboravljamo. Brzo. Često i definitivno. S druge strane gledano, sećanje obavezuje. Traži napor i vremenski ulog. Zaboravljeni veliki i mali Kikinđani su duboko zatrpani pod arhivskom građom i čekaju. Neko će ih pre ili kasnije otkopati i urediti u krasnu publikaciju: zaboravljeni „Kikindski slikari“, zaboravljeni „ Stari zanati“, zaboravljeni „Ljudi i običaji“,…

I publikacije će ostati u arhivi – zaboravljene. U zemlji sa sedam i po miliona stanovnika izdavački posao ne može cvetati. Nema kritične tržišne mase, pogotovo kad se radi o stručnim publikacijama. I konačno šta će napisati? Da je slikar taj i taj rođen ovde, studirao tamo, a živeo tamo i ovamo, slikajući, naravno.

Slike su deponovane u muzeju. Možda. Za izlaganje prostora i nema. Na internetu ga ima, ali nećemo valjda raditi „džabe“?
Na netu Istorijski arhiv tu i tamo postavi promotivnu naslovnu stranicu i autora neke publikacije, bez kratkog rezimea (uobičajeni „abstract“ u izdavačkoj delatnosti kojim se ukazuje dužna pažnja potencijalnoj čitalačkoj publici). Kod nas je to još uvek APSTRAKT! Tek tu i tamo iz arhive procuri poneka istorijska informacija koja završi na netu. Zahvaljujem Istorijskom arhivu za ove stidljive korake socijaliziranja naše gradske istorije: jedan mali izuzetak koji mi je pobudio daleko, bolno i dužno sećanje. Moje, a nadam se i vaše.

Našla sam da je 1898. godine izvedena prva zvanična denominacija ulica u Kikindi: ulica u četvrtom frtalju u kojoj se nalazila kuća moje bake nazvana je „Ulica Zelenog drveta“. Otada je par puta menjala ime, ali čar bujnog zelenila je uvek sačuvala.

Ulični drvoredi su parali nebo, njihove krošnje su se nadvijale nad niskim kućama od naboja, zavirivale su preko kapija i zidova u bašte i velika seoska dvorišta, moćno korenje je mrvilo pociglani trotoar i prva zapovest je bila „Pazi da ne zapneš!“. Male ulične drvene klupice, a imala ih je gotova svaka kuća, hvatale su večernju hladovinu i sitni komšijski tračeraj. Ja sam bila gradsko dete koje se redovno i dragovoljno leti selilo u frtalj, kod bake, zajedno sa hrpom druge gradske dečurlije koja je provodila letnji raspust u ulici Zelenog drveta. Tu su bili Seka iz Beograda, pa Cana iz Pančeva, pa Siniša, koji se kao i ja iz centra selio u frtalj…

Za sve nas letnji raspust se sastojao iz obavezne ispomoći u bakinoj kući i slobodnom vremenu provedenom u igri i zabavi.

Buđenje je bilo tačno u šest ujutro: „Pile moje, daj, obuci se, treba ići po mleko“. To je bio lakši deo posla. Sa „cincikom“ u ruci (da li još znate šta je „cincika“?), tek umivena, odlepršala bih do komšinice Čubre, koja je imala veliku paorsku kuću baš na rogalju. Raskošno zeleno drveće je pevalo glasom hiljadu gugutki. Momenat je bio uvek veseo.

U pet popodne bi to, međutim, izgledalo ovako: „Pile moje, ostavi igru, vreme je da odeš po kiselo mleko“. Ovčije kiselo mleko su najbolje pravili Kosićevi. Imali su ogromno paorsko gazdinstvo na kraju ulice Zelenog drveta, prema Malom Bedemu, negde treći ili četvrti „ćošak“ od bakine kuće. Taj deo obaveze sam manje volela, ali to nikad nikom nisam rekla. Važila sam za hrabrije i odvažnije dete i nisam mogla priznati da me je često na tom kratkom putu hvatao panični strah. Baka bi mi obukla čistu cicanu haljinicu i bele čipkane zoknice, na vrh glave bi mi vezala veliku belu mašnu, u ruke bi mi stavila „ceger“ sa dva prazna zemljana lončića i novčiće da platim kupovinu. Ispraćala bi me do ulične kapije uz obavezno „Pazi da ne zapneš!“ i često bi sela na klupicu, čekajući da se vratim. Izgovarala se „Da malo odahnem“, ali meni se činilo da je slutila moju nelagodnost, ako ne i moj strah.

Ulica Zelenog drveta je poprečna ulica, i kao sve kikindske poprečne ulice ima kratke „ćoškove“. Ali nekako idući prema periferiji meni su oni izgledali sve duži, drvoredi sve gušći, senke sve dublje, hladovina sve hladnija….Visoke krošnje su zaklanjale nebo, bujno korenje i kiše su izlokale ciglani trotoar. Gazilo se po goloj utabanoj zemljanoj stazi iz koje su izvirivali komadi polomljene cigle. Polumrak je čučio pod dugim nabojnim gruntovnim zidovima i strejama naherenih štala. Ušorenih kuća je bivalo sve manje. Iza velikih ozidanih gazdinstva lajale su kere, odgovarajući na moje korake. „Da nisu puštene? Da li su kapije dobro zatvorene?“ Ulicom nije bilo gotovo nikog. Uz izvesno olakšanje bih stizala do Kosićevog gazdinstva. S kapije bih oprezno pitala: „Jel’ kera vezana?“ Istrčavala bi Sinišina baka: „Svako popodne je vezana, samo ti slobodno uđi“. Ogromni „Žućov“ je bio na lancu i besno je lajao. Ja sam ulazila u veliko dvorište tek malo zasenčeno jednom šljivom, koja se podvijala pod bogatim rodom. Činilo se da lišća i nije imala, bila je modro plava.
U stopu sledeći Sinišinu baku odlazila sam do ostave na dnu dvorišta, gde je na sveže izribanom ciglanom podu ležalo stotinak zemljanih lončića, punih i praznih.

„Koliko lončića?“

„Danas dva“, odgovarala bih, pružajući u zamenu prazne lončiće i novčiće koje je moja baka već pažljivo odbrojala.
U senci šljive, na maloj šamlici, sedeo bi Siniša i ćutljivo bi me posmatrao. Uvek je bio sam i setan. Rekla bih tužan. „Zašto ponekad ne ostaneš da se igraš“, pitala bi me njegova baka. Siniša bi u protestu okrenuo glavu na drugu stranu i nekim prutom, koji mu je uvek bio u ruci, počeo bi da šara po dvorišnoj prašini.

„Zdravo“, rekla bih mu koji put, i on bi ponekad odgovorio, drugi put bi ustao sa šamlice i pošao u kuću i ne gledajući me. Siniša je bio tek godinu ili dve stariji od mene. U našoj tajnovitoj ulici Zelenog drveta niko ga nikad nije video da se igra. Samotnjak, možda i namćor, govorila su ulična dečurlija. Ni meni, moram priznati, nije se dopadao. Plašila sam se tog lutajućeg pogleda, tmurne ćutljivosti, možda i ćudljivosti, a najviše onog pruta koji je uvek držao u ruci i kojim je parao utabano zemljano dvorište. Uvek sam žurila da što pre izađem iz kuće Kosićevih i da što hitrije stignem kući. Baka bi me dočekivala u hladovini ulične klupice.

„Zar te Kosićevi nikad nisu pozvali da se igraš sa Sinišom?“, pitala bi me.

„Jesu“, odgovarala bih, „ali meni se Siniša ne sviđa. Uvek je prljav, bosonog, škraba prutom po prašini, a nos briše rukavom! Siniša se ni sa kim ne igra. Siniša ne ume da se igra!“

„Da, da“, potvrđivala bi zamišljeno moja baka, „Siniša je tužno dete razvedenih roditelja“.

Jedina Sinišina igračka je bio onaj prut, kojim je po ceo dan parao prašinu, a posle ju je ravnao bosom nogom.
Tako je to išlo svakog leta, dok mi deda nije umro, a baka nije prodala kuću. Od tada dugih pedeset godina nisam imala snage da se vratim u Ulicu Zelenog drvata. Arhaični svet preiskonske magične snage za mene je bio definitivno izgubljen. Mnogo godina kasnije Siniša je postao moj veliki drug i prijatelj. Po smrti svoje bake ni on se više nije vratio u ulicu Zelenog drveta. I to bolno sećanje izgubljenog raja podelili smo družeći se. Ne dugo. Jer Siniša je umro mlad. Ostavio je za sobom najtanovitiji deo sebe: svoje slike.

Siniša Momčilov, na Google – u neindeksirani kikindski slikar – boem je odavno zaboravljen.

Stidljivo, ćutljivo, uplašeno, koštunjavo, bosonogo dete na maloj šamlici prutom je paralo prašinu i crtalo prizore svog samotnog detinjstva. Nismo ga razumeli. I bojim se da smo ga odavno zaboravili.

Neću ga imenovati. To ne zaslužuje. Nomina sunt odiosa. Zatrovan lokalizmom, savladan strahom pred emigrantskom plimom, hipohondrični čuvar „rasnog“ mu DNA, dijalektički gubitnik, odstreljao je negde oko osamdeset svojih vršnjaka i zemljaka bez trunke sućuti. I traži javni proces koji namerava da pretvori u svoju ideološku tribinu.

Hirde je ime norveških legionara, desne ruke SS, koji su tokom Drugog svetskog rata bili odgovorni za vođenje 43 konc-logora u Norveškoj. Nakon rata tek mali broj ovih ljudi je bio osuđen, i to na simbolične kazne. Sitnica pred zlom koji su proizveli tokom ratnih godina. Danas govorimo o njihovim unucima i o novom zlu koji izrasta iz starih, neistrgnutih korena nacističke ideologije.

Objektiv je preusmeren sa Jevreja i komunista na islamsku zajednicu i socijaliste, ali suština se ne menja: ona je bila i ostala poznata, konklamantna netolerancija.

Da je imao crne oči i crnu kosu ne bi mogao biti hirde. Da je bio nizak rastom i tamnoput opet ne bi mogao biti hirde. Kakva je to ideologija koja zavisi od boje očiju?

„Moj fizički aspekt je gotovo savršen. Sretan sam; moj moral je na vrhuncu, jer sve pripreme teku bez problema. Otpočeo sam novi ciklus steroida da bih uvećao mišićnu masu; nadam se da ću prevazići mojih 90 kg i stići do 100 kg, ili bar do 95 kg.“…

„Operacija treba da se odvija dok sam pod ciklusom steroida i pod efektom efedrina. To će omogućiti porast moje agresivnosti, fizičke efikasnosti i koncentracije za 50% – 60% , a možda i za 100%. Ako bude potrebno iPod ću postaviti na maksimalno ozvučenje da mi pomogne da savladam strah…“ (iz dnevnika on-line).

Mladić je dobro situirani poljoprivredni preduzetnik i ta aktivnost će mu omogućiti da legalno uveze izvesne hemijske supstance neophodne za pripremu bombe, letalnih projektila i finansiranje pripremnih radnji. Pride je osigurao dodatna finansijska sredstva prodajom vrednih slika iz privatne zbirke, retkih flaširanih vina iz svog vinskog podruma i skupocenog servisa za ručavanje Versace Rosenthal (40 komada za 5.000 evra), ali nije imao srca da se rastane od svog luksuznog sata Breitling Crosswind (7.000 evra), koji je poštedeo. I naš hirde ima srce!

Naročitu pažnju je posvetio projektilima, čiji je mehanički razorni učinak obogatio hemijskim učinkom čistog nikotina. Ranjena žrtva bi podlegala efektu letalnog nikotina koje je ušpricao u svaki metak (3-4 kapi). Nikotin čistoće 99% je kupio on-line od jednog kineskog dobavljača (50 ml). Hirde je svoje duboke brige oko ove dobavke poverio svom dnevniku: „Vrlo sam zabrinut zbog eventualnih carinskih problema, jer je kod nas nikotin u čistom stanju ilegalna supstanca. U najgorem slučaju carinik može otvoriti paket, odliti koju kap na kožu i umreti… Zato sam dao specifične instrukcije kineskom dobavljaču da paket pošalje preko kurira na ime mog preduzeća, uz naročite instrukcije i upozorenje da se radi o hemijskoj supstanci.“

Dnevnik se završava molitvom: „Danas sam se po prvi put dugo molio. Objasnio sam Bogu, da ako ne želi videti islamsku Evropu… …mora osigurati uspeh moje misije, mora inspirisati stotine konzervativnih revolucionara/nacionalista, antikomunista, antiislamista!“

I onda je izašao i poubijao masu Norvežana! Onih koji ne misle kao on.