Blog community…

Sedim sa g-dinom Zvonkom Bogdanom i njegovim tamburašima u restoranu vankuverskog hotela Silvija koji je lociran na samoj gradskoj plaži, a u kome su sedamdesetih godina odsedali Rolingstonsi i ostala hipi bratija iz tog vremena. Ovo zimsko popodne, međutim, trideset i kusur godina kasnije, hotel Silvija pripada muzičkim legendama Panonije –  ravnice koja se (kako je to Zvonko na vankuverskom koncertu objasnio neupućenima), prostire od Alpa i balkanskih  brda na jugo-zapadu do Karpata na severo-istoku. Sedimo i listamo moj (sad već dvadeset godina star), diplomski rad posvećen još jednom poznatom Somborcu, Ernestu Bošnjaku, prvom jugoslovenskom filmskom producentu, koji je početkom prošlog veka od, u to vreme glavnog grada Bačko-bodroške županije,  pokušao da napravi panonski Holivud. Zvonko sa interesovanjem gleda stare fotografije Sombora i Bošnjakovog drvenog bioskopa Arena na somborskom vašarištu. Ovaj bioskop je Bošnjak otvorio 1909. godine i to je bio prvi namenski bioskop  u Vojvodini – do tada su se filmovi prikazivali u zakupljenim salama ili pod šatrama. Dve godine kasnije Bošnjak će sagraditi i novu Arenu od tvrdog materijala  koja i danas stoji u Pariskoj ulici i nadam se da nije pretvorena u kineski šoping mol, kao što je to slučaj sa kikindskom Zvezdom. Bioskop Zvezda je, inače,  otvoren 1912. godine u Velikoj Kikindi pod imenom Olimpija, a  godina dana pre toga u sali veliko kikindskog hotelu Ejler otvorene je Uranija. Ovaj mozi je  posle II svetskog rata radio pod pod imenom Radnički, i u njemu smo kasnih šezdesetihc gledali prve špageti vesterne tipa Ja sam Sartana tvoja smrt. Serđa Leonea da ne pominjem. Zvezda je više bila za umetničke i premijerne filove iz A produkcije. I za FEST-ove revije, naravno.

Potpuno očekivano, Zvonko se najviše zadržava pred crno-belom fotografijom Vamošerovog salaša koji se nalazi na pola puta preme Bačkom Monoštoru. Nekad u vlasništvu jednog od najbogatijih somborskih veleposednika, Nandora Vamošera, poslužio je 1923. godine Bošnjaku i njegovoj filmskoj ekipi kao eksterijer za film. Bilo je nekoliko velikih gazdaških familija u Somboru u to vreme, a najveći u bili Vamošeri i Laloševići. Manjih poseda i salaša, koje je Zvonko opevao u svojoj najčuvenijoj pesmi, bilo je mnogo. Na jednom od njih odrastao je i on. “Vamošerov salaš su nedavno srušili”,  kaže  mi Zvonko, kao da citira stihove iz jedne druge svoje pesme.“Kako se drži Vaš salaš pitam ga”, a on me gleda belo i pita ‘Koji salaš“? Pomalo sam zbunjen. “Ja živim u centru Subotice, a tu priču o tome kako ja živim na salašu su izmislili novinari i zato, između ostalog, više iz principa ne dajem intervjue za novine.” Hm, kompletan zaplet!

Razgovor (nezvaničan) teče dalje o nama koji živimo u rasejanju, a onda saznajem da je to i njegova lična priča. Sin i ćerka mu, od devedesetih,  žive u Americi. “I ja sam to pokušao tamo sedamdesetih. živeo sam u Čikagu i želeo da se bavim uzgojem konja, al’ mi se nije dalo. Amerika je ostala moj nedosanjani san”, kaže najveći vojvođanski šansonjer. “I bolje što je tako”, dodajem ja rezignirano, “Amerika je najbolja kad ostane u formi sna”. Zvonko se smeje. Pite me šta je po narodnosti bio Ernest Bošnjak, a ja mu s ponosom “sveznalice” (kad je o mom prezimenjaku reč) odgovaram – pomađareni Bunjevac. “A odakle tebi to prezime.”? Lucidnost me ovoga puta ne izneverava: “Ja sam posrbljeni Bunjevac”, kažem trijumfalno. Ovog puta su se nasmejali i tamburaši, koji su neskrivenom dosadom slušali i pitali se o čemo mi to ustvari naklapamo.

Dajem Zvonku da mi potpiše LP ploču Zvonko Bogdan peva za vas, koji je 1974. godine snimio sa Janikom Balašom i njegovom bandom a za koju se našlo mesta u mom emigrantskom prtljagu. Na njoj su  evergrini: Ej, salaši, Govori se da me varaš, Kraj jezera jedna kuća mala, Ja sam momak siroma, Neko sasvim treći…Sve biseri iz Bogdanovog repertoara, ali i repertoara svih ciganskih bandi koje su sedamdesetih svirale u bircuzima na periferijama vojvodjanskih palanki. Kako de se ovde čovek ne seti npr. kultnog kikindskog Bara i Biberove tamburaške ekipe koja, osim poznavanja Bogdanovog repertoara, posedovala i takve veštine kao na primer da iz durske Oj vojvodo Sindjeliću, u pola takta (ma, u nanosekundi, bre) pređe u molsku Jesenje lišće, kad se oko tri zajtra na vratima pojavi narodna milicija da proveri kakvo je politička bezbednost u njihovom rejonu. U vreme dok je milicija bila “narodna”, srpske “patriotske” pesme su bile zabranjene. Elem, ne bi me začudilo da se danas samo takve pesme i dozvoljene, a da je zabranjeno recimo Jesenje lišće. Zbog nedostatka patriotizma.

Pričamo i dalje o somborskom filmskom sanjaru i njegovim filmskim snovima da na severu Bačke napravi industriju pokretnih slika po ugledu na onu iz Južne Kalifornije. Iako je Sombor, kao jedan od najlepših gradova Austro-Ugarske imperije imao, kako bi to ekonomisti rekli,  mnoge komparativne prednosti nad onom pustinjom u Kaliforniji -  Holivud se desio tamo gde se desio. Sombor je posle toga skoro čitav jedan vek ostao skrajnut i zapušten na periferiji nove države. Ernest Bošnjak je prošao kao i mnogi  vizionari sa prostora Balkana. Ustvari prošao je bolje, jer je zaborav svakako manje zlo od npr. atentata. Početkom šezdesetih godina, kad je bio ponovo otkrven u jugoslovenskoj štampi i kad mu je Jugoslovenske kinoteka, kao zaslužnom umetniku, izboksovala nacionalnu penziju, Bošnjak su posećivali mnogi novinari u potrazi za senzacionalnom pričom o “somborskom Holivudu”. U jedinom od intervjua, koji se danas čuva u Arhivu Kinoteke u Beogradu, Ernest Bošnjak na pitanje kako gleda na svoj pionirski rad na filmu kaže “Svako vreme ima svoje ljude”. Do sličnog zaključka dolazimo i nas dvojica posle kratke priče o zlatnim sedamdesetim godinama i Zvonkovim nastupima u beogradskom hotelu Union, Petrovaradinskoj tvrđavi ili novosadskom Parku.

Koncert u vankuverskom Majkl Džej Foks Teatru (u slavu jedanog od najpoznatijih vankuverijanaca iz onog kalifornijskog Holivuda) potvrdio da Zvonka Bogdana vreme nije pregazilo. Preko dva sata na nogama vodio nas je vojvođanski minstrel iz pesme u pesmu, iz priče u priču o Panoniji i nekim boljim vremenima. Zvonko je pevao i pesme i pjesme i pisme. U publici su bili pripadnici svih naroda i narodnosti(tip koji je sedeo iza mene zatražio mi je da “posudi” olovku) iz bivše Jugoslavije. Iz nekih boljih vremena. Samo je još falilo da se pojavi “najveći sin tih naroda i narodnosti“, sa sve drugaricom Jovankom, u novogodišnjoj kapi, sa konfetama na ramenima, čašom Miliona u ruci i da nam poželi Srećnu Novu uz svoju omiljenu pesmu Vu plavem trnaci. hiža mi stoji… Ili je sve to bila moja pokvarene mašta. Omama ljudskih očiju, što bi rekao najveći panonski pesnik iz Čongrada.

Pošto ja, kao i Josip Broz i kao i svi smrtnici uostalom,  imam svoju omiljenu Zvonkovu pesmu naručio sam je unapred (da baš ne bi dobaciv’o iz publike) da je otpeva na koncertu te večeri. Ko za inat, nije, ali  mi je posle koncerta napomenuo da zna da mi je ostao dužan. Nije  zaboravio, stari  bard. Kad dođem na jesen kod njega u Suboticu –  na kraju je pao dogovor. Ostaje mi samo da spremim svog mrkova.

I have a dream that one day even the state of Mississippi, a state sweltering with the heat of injustice, sweltering with the heat of oppression, will be transformed into an oasis of freedom and justice. I have a dream that my four little children will one day live in a nation where they will not be judged by the color of their skin, but by the content of their character. I have a dream today…Free at last! Free at last! Thank God Almighty, we are free at last!

Kada su se neposredno posle saopštavanja rezultata izbora u Kaliforniji, Oregonu i Vašingtonu (zapadna obala Amerike je tradicionalno “plava” tj. naklonjena Demokratskoj stranci) kamere BBC-ja uključile u neku vukojebinu u Severnoj Karolini reporter je pitao za prve utiske jedan crni bračni par. Prve reči koje je uzbuđena žena kroz suze izgovorila bile su – FREE AT LAST! Ponovila je usklik Martina Lutera Kinga kojim je ovaj završio svoj istorijski govor prilikom velikog marša u Vašingtonu od pre četrdeset i pet godina. Taj usklik je očigledno svih ovih godina bio duboko urezan u kolektivnoj svesti crne populacije Sjedinjenih Američkih Država, da bi evo 4. novembra 2008. definitivno postao istorijska i politička činjenica. San Martina Lutera Kinga je postao stvarnost.

Ne pamti se kad je toliko ljudi izašlo da glasa na američkim predsedničkim izborima. Redovi su bili dugački po nekoliko blokova, a u njima je bilo neverovatno mnogo Amerikanaca afričkog porekla svih godišta i uzrasta, a sa pravom glasa. Ustvari, znalo se kakav će izborni rezultat biti i pre nego što je saopšten. Jedan devedesetogodišnjak je izjavio da su ovo prvi izbori na koje je izašao još od vremena kada je glasao za Kenedija. Pored izuzetno velikog broja Afro-Amerikanca na biralištima je primećen i veliki broj mladih Amerikanca bele puti. I “bela”, pretezno mlada, Amerika je shvatila da joj je ovo istorijska šansa, jer bez njihovih glasova Barak Obama ne bi postao 44. Predsednik SAD. I njen prvi crni Predsednik.

Miroljubiva, napredna, liberalna, pametna, jednom rečju normalna Amerika shvatila je da je ovo jedinstvena prilika da se njihova država izvuče iz blata u koje ju je Bušova administracija uvalila za poslednjih osam godina. I ona tu priliku nije smela da propusti. Amerika je konacno došla do saznanja da mora da se menja i to da se menja iz korena. To što je simbol te promene postao pripadnik crne manjine daje celoj toj priči o “promeni” još veću istorijsku težinu, jer rasni momenat ili kako to ovdašnji analitičari kažu race issue i dalje igra veliku ulogu u američkoj svakodnevnici. I dalje na američkom jugu (i ne samo na jugu) postoji ta WASP amerika, koja je jedva prebolela i to što su svojevremeno “crnčuge” dobili uošte i pravo da glasaju tj. da se o nečemu pitaju. To da im “crnčuga” bude PREDSEDNIK, to tek treba da svare. Jeste da ih je Buš na to (svesno ili nesvesno) već polako pripremio postavivši tamnopute Kolina Pauela, pa onda Kondolizu Rajs za svoje ministre spoljnih poslova, ali da im crnac bude “commander-in-chief” i da im crnac sa familijom stanuje u Beloj(sic) kući, to je za lokalnu ispostavu Kju Kluks Klana iz Klarksdejla u Misisipiju ipak nešto neshvatljivo. Verovatno ravno smaku sveta. Bar smaku njihovog sveta.

Slavlje koje je širom Amerike trajalo do kasno u noć podsetilo me je na ono slavlje u Srbiji 5. oktobra 2000. godine. Svi ti koju su slavili (i 5. oktobra tada i 4. novembra sada) znali su da se tog dana desilo nešto jako važno za njihove živote i da će se sutradan probuditi u jednoj drugačijoj državi. S obzirom na značaj koji SAD ima u globalnom kontekstu trebalo bi da to bude i jedan drugačiji svet. Change has come to America rekao je novoizabrani Predsednik hiljadama svojih sugrađana u Grant parku u Čikagu, koji su se okupili da proslave PROMENU. Kamera je u publici uhvatila Džesija Džeksona kako plače u neverici. Nedaleko u gomili, kamera je zumirala i suze koje su se slivale niz, po opisu radnog mesta, uvek nasmejano TV lice Opre Vinfri. I Džesi i Opra su plakali od radosti zato što je promena stigla u Ameriku, ali su plakali i zato što su NAJZAD SLOBODNI. Free at last!

Njihove suze su bile i suze njihovih dalekih predaka koji su kao stoka (i gore od stoke) na Novi kontinent iz Afrike dopremani u potpalublju brodova na čijim se jarbolima ponosno(sic) viorio Junion Dzek. To su bile suze tih istih predaka-robova koji su od jutra do mraka znojem natapali plantaže pamuka u Džordžiji, a uveče svoju muku opevali molskim akordima bluza i spirituala. To su bile suze tih nesrećnika koji su kao čudno voće visili sa grana topola u Alabami ili goreli u požaru svojih čatrlja na periferiji nekog gradića u Luizijani, požaru koju su podmetali njihove bele komšije u belim odorama i kapuljačama. To su bile suze Martina Lutera Kinga, njihovog prvog velikog tragično ubijenog lidera, ali i suze Rodnija Kinga, koga je su losanđeloski policajci brutalno pretukli marta 1991. godine i time zapalili južne delove grada. To su bile suze mnogo generacija poniženih i uvređenih Amerikanaca afričkog porekla. Iako se Abraham Linkoln, posle krvavog građanskog rata za robovlasničkim Jugom, još polovinom XIX veka izborio za ukidanje ropstva, a MLK polovinom XX veka za njihova politička i građanska prava, tek im je Barak Obama na osvitu XXI stoleća pokazao i dokazao da su u svakom pogledu ravnopravni sa svojim belim komšijama i da su najzad odistinski slobodni.

Free at last! Thank God Almighty, we are free at last!

U razmaku od nekoliko meseci pisac David Albahari je gostovao u Vankuveru dva puta i održao nekoliko predavanja studentima oba vankuverska univerziteta. U maju mesecu bio je na Sajmon Frejzer Univerzitetu, a pre nekoliko dana su ga pozvali sa Univerziteta Britanske Kolumbije da održi dva predavanja. Prvo na temu holokausta nad beogradskim Jevrejima, a drugo u okviru kursa The Balkans and Empires: History, Politics&Culture, koji na na Katedri za evropske studije drži doktorski kandidat Nevena Stanković.

Prvo izlaganje je obuhvatilo analizu Davidovog romana Gec i Majer (izašao pre deset godina u izdanju Stubova kulture) i koji govori o stradanju srpskih Jevreja za vreme okupacije u logoru na Starom Sajmištu. Glavni likovi romana (za one koji ga nisu čitali) su dvojica esesovaca – Gec i Majer, čiji je zadatak bio da logoraše odvoze na njihovo poslednje putovanje. Logoraši su u turama od po stotinak ukrcavani u blindirani kamion marke Saurer, koje je bio konstruisan tako da je auspuh mogao da se okrene unutra prema blindiranoj prikolici, što je posle kraće “vožnje” izazivalo gušenje nesrećnih ljudi. Krajnja destinacija kamiona smrti bili su Jajnici u okolini Beograda, gde su leševi sahranjivani u masovnim grobnicama. Za samo nešto manje od dva meseca izmedju 19. marta i 10. maja 1942. godine podnarednici Gec i Majer su napravili oko sedamdeset ovakvih tura ubivši oko 6500 ljudi, žena i dece čime su od Srbije napravili prvu nacističku okupiranu teritoriju očišćenu od Jevreja.

Hedviga Šonfajn, jedna od pedesetak žena koji su preživeli kamp na Starom Sajmištu, prisećala se kasnije: Nemci su objavili da će isprazniti kamp da bi napravili mesto za komuniste, ali nam nisu rekli gde nas odvode. U početku su pozvali logoraše da se dobrovoljno prijave za premeštaj, što su neki i prihvatili…Vozač sivog kamiona (Gec ili Majer?) je često ulazio u kamp, okupljao decu oko sebe, uzimao ih u naručje i davao im slatkiše. Deca su ga volela i uvek trčala prema njemu da uzmu slatkiše.”

Tako malo je potrebno da se zamisli drugi svet, zar ne? …napisao je David u svojoj romanesknoj interpretaciji užasa logora na Starom Sajmištu. A Gec, ili Majer, odlazio je posle toga u kabinu svog kamiona i spremao se za novo putovanje. Nije bila u pitanju neka velika daljina, ali Gec, ili Majer, unapred se radovao povetarcu koji će pirkati kroz otvoren prozor. Za to vreme, deca su se vračala svojim majkama ozarenih lica…. Gec i Majer. Nikada ih nisam video, mogu samo da ih zamišljam. U takvim parovima jedan je obično visok a drugi nizak, ali, s obzirom da su obojica bili SS-podoficiri, lako je pomisliti da su bili višeg rasta, možda čak iste visine. Pretpostavljam da su norme za prijem u redove SS-a bile izuzetno stroge, ispod nekih granica sasvim sigurno nije se išlo.

Dok sam slušao Davidovu priču o esesovskim podnarednicima Gecu i Majeru pred oči su mi izašli mladi srpski neo-nacisti koji su baš ovih dana trebali da održe svoj skup u Beogradu. Osim ćelavih glava, niskog čela i debelih vratova, ne znam koje su fizičke norme za prijem u neku od aktuelnih srpskih neo-nacističkih organizacija, ali ideološki kriterijumi su jasno vide iz programa Nacionalnog stroja, Krvi i časti, Stromfronta ili Obraza: busanje u “srpske grudi” do granica imbecilnosti, apsolutno negiranje ratnih zločina koje je srpska strana počinila u balkanskim ratovima devedesetih, bezobrazno veličanje zločinaca koji su te zločine smislili ili u njima učestvovali, slepo verovanje u “svetsku zaveru protiv Srba”, patološka mržnja prema nevladinim organizacijama za ljudska prava (šta su to uopšte ljudska prava!?), agresivna netrpeljivost prema homoseksualcima, levičarima, Romima, Jevrejima, Kinezima, imigrantima, nacionalnim i drugim manjinama….Manje-više standardni klišei preuzeti iz Mein Kampfa i Gebelsovih pamfleta.

Obična čovek se svakako pita – otkud sad odjednom nacizam u Srbiji? Zar Srbi iz Srbije i oni van Srbije nisu podneli najveće žrtve u borbi protiv fašizma u II svetskom ratu? Kako je onda moguće da jedna od najmračnijih ideologija u istoriji čovečanstva dobije svoje sledbenike u Srbiji na osvitu XXI veka?

Budjenje čudovišta nacizma ili fašizma (nikad nisam do kraja shvatio u čemu je suštinska razlika), na žalost, nije obeležje samo Srbije u tranziciji. Neo-nacističke skupine divljaju Češkom, Slovačkom, Poljskom, Mađarskom, Rumunijom ili Hrvatskom još od početka devedestih godina, kada se urušeni komunistički sistem otvorio pandorinu kutiju demokratskih prava i slobode govora. Srbija tu nije nikakav izuzetak, ali srpski neo-nacizam ima svoja posebena obeležja. On je direktna posledica institucionalizovanog nasilja koje je srpska država tj. njen narodnom voljom izabran režim sprovodio tokom poslednje decenije prošlog veka. Nasilje je prvo bilo začeto i proklamovanu u duhovnoj sferi srpskog društva i njegovim kulturnim institucijama: akademskim krugovima, književnom udruženjima i medijima. Onda je nasilje krajem osamdesetih godina instrumentalizovano u vrhovima tadašnje, još uvek jednopartijske vlasti, a negativna energija je promovisana kroz tzv. događanje naroda. Dogadjanje naroda se s početkom raspada Jugoslavije pretvorilo u krvavi oružani sukob izmedju tog “naroda koji se dogodio” i većine ostalih jugoslovenskih naroda, čime je nasilje postalo deo svakodnevnice. I to nasilje je i danas prisutno u različitim oblicima. Srpski neo-nacizam je samo jedan od cvetova zla procvetalih iz semena zla koje su pre dvadesetak godina posejali nesposobni vlastodršci i njihovi neodgovorni ideolozi.

Srpski neo-nacizam tj. ti mladići kratko ošišanih glava u kožnim jaknama i vojničkim čizmama napajaju se, još uvek svežim, antagonizmima izmedju nacija i država koje su činili bivšu Jugoslaviju. Srpski neo-nacizam se napaja mržnjom i ksenofobijom koji su kreirali Miloševićevi mediji, i krvlju kojom su njegove jednice za specijalne operacije i razne para-vojne skupine natopile dobar deo prostore bivše Jugoslavije. Srpski neo-nacizam se napaja iz oružanih obračuna i političkih atentata na ulicama Beograda i drugih srpskih gradova, velikih čitulja u Politici, blindiranih automobila sa zatamnjenim staklima, nasilja na tribinama stadiona, (ne)kulture turbo-folka, rol-modela tipa Arkana, Legije, Bagzija, Kneleta…Srpski neo-nacizam se napaja ideologijom koju danas dosledno šire narodnjačko-desničarske političke stranke i njihovim propalim projektom “svi Srbi u jednoj državi”. Srpski neo-nacizam se napaja neprestanom reanimacijom kosovskog mita, koji je više puta zloupotrebljavan u srpskoj istoriji. Srpski neo-nacizam se napaja medijskim đubretom kojim aktuelni srpski tabloidi kontaminiraju srpsko javno mnjenje. Srpski neo-nacizam se napaja idejama koje salonski fašisti poznatiji kao teoretičari “nove srpske političke misli” uspevaju da plasiraju i u mejnstrim medijima, kakav je npr. najstariji srpski dnevnik. Srpski neo-nacizam se napaja frustracijom i besom običnog gradjanina Srbije koje ne zna kako da prehrani sebe i svoju porodicu, dok gleda komšiju kako se kupa u bazenu u dvorištu svoje petospratne kuće ispred koje je parkiran najnovije model BMW-a.

Srpski neo-nacizam, dakle, nije nastao iz nitkuda, pa je zbog toga važno odrediti njegove korene tj. uzroke. Samo otklanjenjem tih uzroka srpsko društvo ga se se može osloboditi. No, to je već malo komplikovaniji zadatak i mora se planirati na duže staze. Ono što se u ovom trenutku može uraditi je baš to što su građani Beograda (i ne samo Beograda) okupljeni oko nekoliko nevladinih i sindikalnih organizacija pod zajedničkim nazivom Anitfašistička kampanja uradili u subotu na platou Filozofskog fakulteta. Poruka je bila kratka i jasna: NEĆE PROĆI. I ne sme da prođe. Naravno, uloga države u zaustavljanju fašizma u Srbiji od presudne je važnosti. I uloga onog “malog čoveka” kome u Srbiji danas, više-manje nije ni do čega. Jer dogod se taj mali čovek, po svojoj prirodi oportunista, sklanja u stranu Srbijom će i dalje harati razne nepogode. I divlje horde. Ko što reče pesnik – “korav nikne di god stigne”. Zato, derane, pljuni u šake, jer ako taj korov nabuja krivac si ti.

Znam da je neuputno pisati nekrolog Zoranu Đinđiću posle pet godina i to iz mnogo razloga. Prvo, mnogi pametniji od mene su taj pos’o već davno odradili (i još uvek rade), drugo, šta god da kažem neću reći ništa novo, treće, emocije svih nas su ovih dana prilično “on the high stakes”, što bi rekli Kanađani. Četvrto, ja ne spadam u one koji su Đinđića lično poznavali, pa sad ne mogu po principu: “I tako pita mene pokojni Kiza jednom šta da radim sa…, a ja mu velim…”. Peto, džabe je sad bilo šta pričati, kad su stvari otišle dođavola. Ili, možda nije džabe?

Pa, što pišem onda ovo na petogodišnjicu Zoranovog ubistva. Pišem da “napravim malo reda u svojoj duši i jednu misao smirim”, kako reče pesnik. Pišem jer blog sve trpi, pa i moje duševne nerede i jalove namere. Kad sam pre skoro šest godina pohodio, kako ja sad volim da kažem, Đinđićevu Srbiju sedeo sam jedno veče sa prijateljicom i ćaskajući o Đindjićevoj Srbiji, u kojoj smo tog trenutka i ona i ja bili povlašćeni da budemo, ona me je pitala: “A, šta ti to zameraš Đinđiću”? Ja sam naravno, kao i svaki dosledni “kritičar svega postojećeg” odmah rekao „da mu zameram to što Srbiju gura u kapitalizam velikom brzinom, a ja šatro, posle šest godina života u kapitalizmu, dobro znam sve njegove loše strane, pa se eto pribojavam za Srbe i Srbiju, i tako dalje i tome slično…”. Ne znam da li je tada postojao jedan čovek u Srbiji, pa i šire, koji Đinđiću, kao Predsedniku Vlade, u tom momentu nešto nije zamerao. Zamerali su mu ponešto i njegovi prijatelji, a mnogo toga njegovi neprijatelji. Zamerali su mu i njegovi politički istomišljenici i njegovi politički protivnici. Zamerali su mu i njegovi simpatizeri u inostranstvu, ali i oni “spoljnji faktori” kojima se nije dopadalo u kom je pravcu Srbija, predvođena Đinđićem, krenula. Verujem i da mu je Ružica zamerala zašto nikad nije kod kuće, nego na poslu.

Jednom prilikom sam i sa jednim istaknutim pripadnikom stranke koja je proklamovala da dosledno sprovodi Đinđićevu politiku, vise usput, polemisao oko toga da li je tadašnja Đinđićeva vlada neo-liberalna (tvrdio sam ja) ili social-demokratska (tvrdio je on). Eh, da mogu sad da se vratim u to vreme i da progutam sve ono što sam tada rekao o Đinđiću i Đinđićevoj Vladi. Mislim da mnogi od njegovih tadasnjih kritičara priželjkuju ovo isto. Ipak, God works in mysterious ways! Sticajem čudnih okolnosti, dobio sam priliku da se delimično iskupim pre tri godine kada sam zamoljen da napišem prikaz jedne knjige za stručni časopis iz medija koji izdaje Univerzitet u Konstanzu u Nemačkoj. Univerzitet na kome je Zoran Đinđić doktorirao. Posvetio sam taj članak „briljantnom umu Dr. Zorana Đinđića koji će uvek služiti kao svetionik…“. Uostalom, i danas, ovim nekrologom okajavam deo tog greha.

Sećam se mojih prvih utisako o toj Đinđićevoj “neo-liberalnoj Srbiji” te jeseni 2002. godine. Kakva promena posle šest godina! Telefonske govornice u Beogradu i sve rade, je’o te. U gradskim autobusima mesta kol’ko ‘oćeš (mislim za stajanje) i ne čekaš ih dugo. Strane robe u radnjama k’o u vreme Ante Markovića. Tek otvoren novi „Merkator“! Srbi nisu izgledali ispižđeni, kao te 1996. godine kad sam ih isto tako ispižđen ostavio i zbrisao u pravcu budimpeštanskog aerodroma. Da, i sleteh na „Surčin“, je’o te. Ne mož’ da prepoznaš ni Beograd, ni Srbiju. Na žalost, moje ushićenje nije dugo trajalo. Krenule su baš negde u to vreme saopštenja Čumeta preko B 92 i ostalih “medija” čija imena ne zaslužuju da bude izgovorena, onda je odleteo u vazduh „Defence Road“, onda je kamion slučajno promenio traku kod „Limesa“ baš kad je tu slučajno prolazila kolona u kojoj se vozio Predsednik Vlade. Onda je Srbija počela da mi pokazuje svoje ružno lice. Ono isto lice koje me je oteralo u red ispred kanadske ambasade.

Danas, pet godina posle pada Đinđićeve Srbije, to je ružno lice opet glavni srpski brend. Umesto Đinđićeve moderne Srbije 21. veka, danas imamo Veljinu “domaćinsku” Srbiju 19. veka. Imamo seoske kmetove i ruske gubernije. Imamo prevejanog KGB-ovca kao počasnog građanina u nekim od tih gubernija – bivšeg policajca koji je svojom policajskom logikom žrtvovao živote tri stotine ljudu, među njima 186 (slovima: sto osamdest šestoro) dece u školi u Beslanu da bi dokazao svoj policajski princip – kako nema pregovora sa teroristima. Imamo molotovljeve (ništa bez Rusa) koktele u rukama naše dezorijentisane dece. Imamo rakiju, tuču i Guču. Imamo Seku, Stoju, Palmu i Kustu. Imamo i neke likove koje ne prepoznajem jer nisu iz moga vakta, ali u kojima prepoznajem glupost i vidim ružnoću. Njuške koje je Džoni tako lepo opisao stihovima: „A talon nose ružni i opaki, s nečuvenom moći da tjeraju što zažele. Mnogo ih je i strašno galame i obično razbiju sva ogledala na koja naidju da ne ostane ni pomen na ljepotu“.

Stvarno, mnogo ih je danas i strašno galame. Još nisu naučili da se ne treba drati u mikrofon, jer mikrofon i služi tome da ne moramo da se deremo. Oni koji su simbolisali to ružno lice Srbije u moje vreme su se zvali Raka, Bidža i Bulidža. Sa otvorenim gađenjem slušali su u Skupštini dok im je pokojni Zoran objašnjavao šta je to pogubno u politici njihovog vožda i kojim putem Srbija treba da ide da bi se vratila u društvo civilizovanih država. Koristio je metafore: „razbili ste akvarijum“; „nikad nam u istoriji nije bilo dobro“; „vaše ideje su gospodo(sic) prazna himera“…Pamtim i dan-danas jedan prenos Skupštine i Bidžinu krmeću facu u krupnom planu dok u neverici sluša strane izraze kao što su himera, Sizif, Buridanov magarac, Rubikon i ostale pojmove iz istorije antičke i hrišćanske civilizacije, te iste na koju se danas novokomponovani klerikalci Bidžinog kova pozivaju. I trućaju nebuloze tipa: „Dok su oni na engleskom dvoru jeli rukama, mi smo viljuškama – boc“. I gomilu drugih gluposti.

Ako ne računam velike mitinge opozicije iz ranih devedesetih, Zorana Đinđića sam sreo izbliza dva puta u životu. Jednom u Kikindi na stranačkoj promociji pred izbore 1993. godine, ali to definitivno nije bila prilika da prozborimo koju. Makar i o praznim himerama. Drugi put u knjižari „Jugoslovenska knjiga“ u palati „Albanija“ recimo neke tamo 1992. Držao je u ruci i listao neku knjigu iz filozofije. Lako sam ga zapazio u polupraznoj knjižari. Kao propali student filozofije, hteo sam u jednom trenutku da mu priđem i da ga pitam: „Majke ti, Zorane, jel’ teško doktorirati filozofiju na nemačkom univerzitetu ili se to meni samo čini“? Naravno, odustao sam od te namere i nastavio da babram po knjigama. Sad se naravno, kajem što nisam, a mislim da sam imao pravo to da ga pitam, pošto smo na kraju krajeva, nesuđene kolege po struci. Doduše, ja sam sa studija filozofije pobegao posle prvog semestra, dok još nismo ni završili analizu Aristotelove „Metafizike“, kod Slobodana Žunjića. Te sumorne beogradske jeseni (a koja BG jesen to nije) 1980. godine, kada je ubijen još jedan vizionar po imenu John Lennon, bio sam u totalnoj konfuziji oko smisla studiranje te apstraktne “nauke”. Konkretno, kad god bi sa predavanja na „Filozofskom“ izlazio u gungulu „Kneza“ i ugledao npr. plakat na kome je pisalo „Koncert Šabana Šaulića“ ili „Novi film Zorana Čalića“ je sam sa rezignacijom kapirao koliko se život razlikuje od mojih ambicija i romantičnih ideala. Napustio sam studije filozofije tragajući za nečim što je bilo više u skladu sa realnim životom. Bar sam ja to tada tako mislio. Zoran je, naprotiv, otišao do kraja u toj apstraktnoj disciplini, da bi se posle dostignutih vrhova u njoj vratio u realni svet miloševićevske i post-miloševićevske Srbije. Kao praktičar i pragmatičar. Da primeni u praksi ono što je naučio iz knjiga. To ga je i koštalo života. Njegova smrt će možda koštati Srbiju njene budućnosti.

U njihovim razbijenim ogledalima danas se teško nazire Zoranovo lice. Ono je doduše svetlo, oštro i jasno u mom sećanju i sećanju onih koji su svesni šta je Srbija izgubila njegovim odlaskom. Možda se ta ogledala ponovo sastave tamo negde iza Đurđevdana. Možda Srbija ponovo pronadje svoje lepo lice. Lice doktora filozofije, Zorana Đinđića.

Nešto su poslednjih dana u Vankuver i Kanadu zaređali srpski ministri, pomoćnici ministara, njihovi šefovi kabineta, sekretarice…Kako je krenulo mi ćemo ovde još utripovati da je država Srbija zaista ozbiljno počela da shvata i prihvata svoje “odbegle” sinove i šćeri.

Elem, posle ministarke za dijasporu, u gostima su nam bili pomoćnik ministra za Kosovo i Metohiju Dušan Proroković, savetnik ministra Gojko Radulović i član pregovaračkog tima za KiM Miloš Jovanović. Razlog njihove posete Vankuveru (koliko znam bilo su još u Otavi i Torontu) bila je tribina o Kosovu koja je održana u petak, 7. decembra na Univerzitetu Britanske Kolumbije. Tribinu pod naslovom Kosovo in Tears: Past, Present and Future – Question of Kosovo organizovali su klub srpskih studenata sa oba univerziteta (UBC i SFU) u Vankuveru i vankuverski ogranak Kongresa srpskog ujedinjenja. Tribina je bila odlično posećena, a posle jednočasovnog izlaganja (uz sve projekciju slajdova) razvila se i žučna diskusija. Žučna je bila ne samo zbog emotivnog naboja koji već duže vreme vlada oko Kosova, već iz zbog toga što su na tribini prisustvali i uzeli ušešće u diskusiji sudenti albanskog porekla sa Kosova. Samo da podsetim da je za vreme NATO bombardovanja Kanada “uvezla” priličan broj Albanaca sa Kosova, a najmlađi među njima su u međuvremenu stasali za studije.

Bilo mi je zanimljivo da vidim kako se sa “albanskom stranom“ nosi srpska delagacija, a posle svega mogu da kažem da nisam ni malo oduševljen njihovim nastupom odnosno argumentacijom. Ako su tu argumentaciju koristili i u pregovorima, a kladim se da jesu, onda mi je jasno zašto ćemo (po svoj prilici) iz tih pregovora da izađemo kratkih rukava. Na primer, kao jedan od glavnih argumenta za srpsko “vlasništvo” nad Kosovom, pomoćnik ministra je i ovom prilikom upotrebio već toliko otrcanu i zilion puta ponavljanu konstataciju da su “Srbi posebnom emotivnom vezom vezani za Kosovo”, pa zbog toga Kosova ne mogu da se odreknu. Nešto baš nisam siguran da će Savet bezbednosti UN na predstojećem zasedanju, odnosno Ameri i ostali koji su već najavili da će da priznaju nezavisno Kosovo, biti dirnuti tim argumentom.

Naravno, međunarodno pravo koje je jasno protiv prekrajanja međunarodnih granica mi se nekakao uvek činilo kao bolji argument, ali avaj. To smo, doduše, od početka pregovora (zajedno sa baćuškama) potegnuli, pa ni to izgleda nije “sveto pismo” za međunardonu zajednicu. Uvek ima presedan za sve, a istorija je puna presedana. Kad je o kosovskoj krizi reč, međunarodna zajednica je očigledno procenila “da se ne treba držati prava kao pijan plota” i da je nezavisno Kosovo jedina opcija koja će da osigura stabilnost na Balkanu. Neka im Bog bude u pomoći u toj proceni, ali to je fakat i tako će, kako stvari trenutno stoje, biti.

Najneubedljiviji, da ne kažem najkomičniji, deo sinoćnjeg izlaganja srpske delagacije je bio onaj u kome se opet potegla ona nebulozna priča iz Miloševićevog vremena o “teoriji zavere” tj. o zapadnim medijima koji su i dalje protiv Srba i koji nas i dalje satanizuju. Povrh svega, prikazan je i slajd sa jedne Bušove posete nekom islamskom centru u Americi, gde je ženski deo njegove delegacija sa povezanim maramama, a sve to bi trebalo da ide u prilog teze o američkoj “islamofiliji”. Buš kao voli muslimane, pa eto prilike da formira još jednu muslimansku državu u Evropi. Ne treba posebno komentarisati koliko je ovo daleko od zdravog razuma, posle onog što se desilo 11. septembra 2001. i “sukoba civilizacija” , koji se pred očima celog sveta dešava poslednjih nekoliko godina (rat u Avganistanu i Iraku).

NASTAVAK PRILOGA »

Kao i svakog jutra, uz redovnu dozu kapućina iz obližnjeg Starbucksa, i danas obavljam svoj ritual čekiranja e-meilova, vesti … Uz put pripremam i pitanja za intervju sa rediteljem Miroslavom Momčilovićem, koji je među gostima Festivala srpskog filma. U okviru Serbian Film Festa, koji je počeo pre dva dana u Vankuveru, biće prikazani sledeći filmovi: Klopka, Sutra ujutro, Sedam i po, Guča i Hadersfild. Zadovoljan sam izborom organizatora, srpskog konzulata u Vankuveru, da među gostima pozove i Momčilovića, jer mislim da je napravio izuzetan film. Verovatno i najbolji srpski film još od Dragojevićevih Rana. Znam da je pisao i duhovite kolumne za NIN, tako da ću, nadam se bar, imati zanimljivog sagovornika. Pitaću ga svakako koji je to sa liste biblijskih grehova, koji trenutno najviše iskušava Srbe. Ja tipujem na gordost, ali su srebroljublje i gnev, takođe visoko plasirani na toj mojoj listi. No, sačekaću da mi to otkrije ekspert za “sedam smrtnih grehova na srpski način”, reditelj Miroslav Momčilović.

Festival je u utorak uveče otvorila Milica Čubrilo, ministarka za dijasporu. Ulogovo sam se na sajt Ministarstva za dijasporu da vidim “u kom su fazonu” tj. kojim se aktivnostima trenutno bave. Odmah sam primetio da je sajt prilično obogaćen u odnosu na prethodnu SPO garnituru koja je tamo stolovala. Postavljen je upitnik za potencijalne povratnike, tačnije one koji se svrstavaju u naučno-istraživačke “radnike” (tako se to bar u vreme samoupravnog socijalizma zvalo), a tu je i link za predstojeći skup Mediji u dijaspori – mediji za dijasporu, koji će se 13. 14. i 15. decembra održati u Sava centru. Sve u svemu, ocena vrlo dobar 4+ za ministarku i njene saradnike u Ministarstvu za dijasporu. Peticu će da zasluže ako organizuju glasanje za sledeće predsedničke izbore u Vankuveru.

Međutim, od svih tih linkova sa sajta Ministarstva za dijasporu jedan me je naročito zaintrigirao. Kaže: Uživo iz Beograda.Vi upravljate kamerom. Vau. Koji bi emigrant-nostalgičar tom iskušenju odoleo. Klik i gle čuda. Dve web kamere. Jedna postavljena, ni manje ni više, na zgradu mog kuma, dakle Zapadnu kapiju, a druga negde na Dom sindikata. Klik na ovu prvu – puče pogled na Novi Beograd, ko na dlanu. Kakav déjà vu! Isti prizor k’o sa prozora mog kuma koji je samo nekoliko spratova niže. Svetle novobeogradski soliteri u mraku, uokvireni sa dva mlaza svetlosti – s jedne strane kolona automobila na auto putu Bratstva i jedinstva, a sa druge još veći mlaz farova na Bulevaru Lenjina. Neka mi ne zamere oni koji ovo budu čitali (ima li takvih uopšte?) što koristim ove nazive. Za auto-put Bratstva i jedinstva znam da se sigurno više tako ne zove, a za Bulevar Lenjina ne znam da li je u međuvremenu dobio ime nekog politički podobnog srpskog heroja iz oslobodilačkih ratova. Ne sumnjam da je ostalo još mnogo zaslužnih koji još nemaju svoje ulice. Al, da ne skrećem sa teme, kao omađijan počinjem da se igram sa švenkom i zoomom na kameri. Nema laži nema prevare, baš ko što kaže na linku – vi upravljate kamerom.

NASTAVAK PRILOGA »

U prvih nekoliko meseci posle dolaska u Kanadu novopridošli imigrant doživljava nešto što se “stručno” zove kulturni šok. Suočavanje sa svakodnevnom upotrebom engleskog jezika (to što se prethodno učilo u školi pokaže sa naravno kao nedovoljno), drugačijim načinom ishrane, kupovine, vožnje, ophodjenja na javnim mestima, komuniciranja sa zvaničnim institucijama, komšijama, kolegama sa posla (ako je dotični srećnik, pa posao zakači relativno brzo), ćaskanja o sportskim rezultatima… U Kanadi npr. niko ne mari mnogo za fudbal, pa vam preostaje ili da počnete da pratite hokej ili da se glupo smeškate kad se o istom sportu povede reč. Kroz tu fazu kulturnog šoka prolazi se nekoliko meseci, u nekim slučajevima godina, a u nekim (promašenim) slučajevima – mislim da lično spadam u ove – kulturni šok se nikad ne prevlada tj. nikad ne zavolite hokej. Ipak, svima nama je do sada bila pružena šansa da se sa time uhvatimo u koštac, da iz tog šoka jednom izadjemo i da postanemo konstruktivni članovi kanadskog društva. Drugim rečima, da ostvarimo svoj američki tj. kanadski san – zbog koga smo otišli iz svojih balkanskih, istočno evropskih, post-sovjetskih, iranskih, kineskih, indijskih, latino-američkih i ostalih belosvetskih gradova, kasaba ili vukojebina.

Poljski imigrant u Kanadi Robert Dzeikanski tu šansu nije dobio. Po prispeću na vankuverski aerodrom oktobra trinaestog proste 2007-me godine njega nije dočekao kulturni šok, nego pravi pravcati električni šok napona 50 000 volti. Nesrećni Robert Dzeikanski je od istog, posle nekoliko sekundi, ispustio dušu. Dva direktna krivca za njegovu smrt su dva policajca, od kojih mu je jedan prislonio tzv. taser – električni pištolj, a drugi mu je, odmah pošto je Robert pao na zemlju u samrtnom hropcu, prislonio koleno na vrat i time mu oduzeo i ono malo nade da se povrati od strujnog udara napona 50 000 volti.

Kako je ukratko tekla priča koja ovih dana ne silazi sa naslovnih stranica kanadskih novina i televizijskih vesti: Robert Dzeikanski je na vankuverski aerodrom sleteo u ranim popodnevnim satima 13. oktobra ove godine. Pošto je obavio formalnosti overe “landed immigrant” vize Robert je trebao da prodje i carinsku kontrolu. Niko još uvek ne zna (možda će istraga to objasniti) zašto mu je za to trebalo više od deset sati. Kažu neki očevidci da je svo to vreme proveo vrzamjući se u prostoru oko trake za prispeće prtljaga. Uglavnom, carinu je prošao tek negde oko 1:00 ujutro i stigao je do izlaznih vrata kroz koja prolaze svi putnici sa internacionalnih letova. Iza tih vrata trebalo je da ga čeka majka Zofia i da mu poželi dobrodošlicu u novi život. Na tim vratima sa odigrala i drama koji je slučajno zabeležila kamera u rukama jednog drugog putnika namernika pod imenom Paul Pritchard.

NASTAVAK PRILOGA »