Blog community…

Žiri Andrićeve nagrade (A. Gatalica, M. Pantić i S. Vladušić) je ocenio da u prošlogodišnjoj produkciji nije bilo dovoljno dobre pripovedne proze koja bi zavređivala priznanje sa imenom našeg nobelovca!

S obzirom na to da je žiri Andrićeve nagrade svojim saopštenjem i dodacima saopštenju nonšalantno presudio da piscima iz užeg izbora za narečenu nagradu, među kojima sam se našao i ja ne svojom krivicom, treba očitati bukvicu i da su njome, bože moj, hteli da nam „pošalju poruku i opomenu koja će dati rezultate“, dovedeni smo u nelagodnu i neprirodnu situaciju da treba u medijima da komentarišemo njihov rad i da se branimo od uvreda i nipodaštavanja našeg književnog rada i rada naših urednika i izdavača. U tom smislu, što se mene tiče, navešću tek nekoliko činjenica koje ni ovaj žiri niti bilo koji drugi može da negira.

O mojoj knjizi priča „Ispod crte“ („Stubovi kulture“, 2010.) napisano je, dosad, 14 kritičkih tekstova u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Pisano je u Vremenu (Teofil Pančić), Danasu (Goran Lazičić), Politici (Mića Vujičić), Novostima (Saša Ćirić), E-novinama (Vladimir Arsenić), Večernjim novostima (Slobodan Vladušić), Poljima (Dragan Babić), YellowCabu (Ivan Pravdić), Oslobođenju (Davor Beganović), Novoj misli (Katarina Kovčin), Plastelinu (Ivan Radosavljević), Blicu (Vesna Trijić), Blic Knjizi (Mladen Vesković) i B92 (Nebojša Milenković). Dakle, na 14 mesta je pisano kritički o „Ispod crte“ i niko, u suštini, od kritičara – od kojih neke poznajem veoma dobro, a za neke sam prvi put čuo tek kada sam pročitao njihov tekst o svojoj knjizi – nije naveo nijednu priču koja ide ispod standarda, niti se okomio na neki posebno loš deo neke od priča. Ispada da svi ti ljudi od struke lažu i obmanjuju i mene i čitaoce?!

Priče iz knjige „Ispod crte“ su prevedene na nemački, engleski, francuski i albanski jezik i nalaze se u sedam antologija i izbora u Nemačkoj („Der Engel und der rote Hund“, Angela Richter), Kanadi („Love and Life“, David Albahari), Francuskoj („Nouvelles de Serbie“, Marc Wiltz i Pierre Astier), Kosovu („Nga Beogradi, me Dashuri“, Saša Ćirić i Saša Ilić) i Srbiji (u izboru „Ko je ovde lud“ Aleksandra Gatalice, izboru „Poslastičarske priče“ Davida Albaharija i u izboru „Meni pričaš!?“ Srđana Srdića). S obzirom na to da ovaj žiri pledira „za daleko ozbiljnije shvatanje pisanja priča, naročito njihovo ulančavanje u cikluse ili zbirke“ i podseća na to da „nijedna priča ili pripovest ne sme ići ispod visokog standarda koji za sebe može da ustanovi jedino pisac“, ovo uputstvo za upotrebu priča je upućeno i A. Richter, M. Wiltzu, P. Astieru, D. Albahariju, S. Ćiriću, S. Iliću, S. Srdiću pa i samom članu žirija A. Gatalici, koji je moju priču uvrstio u svoj izbor kratkih priča, kojim je obuhvatio deset pisaca s ovdašnje književne scene?!

Štaviše, pripovetka „Les touloumbas et la mort“ (prevod Gojka Lukića, izdanje Magellan & Cie) otvara antologiju kratke priče Srbije, u kojoj je zastupljeno 6 pisaca i u kojoj se nalaze i priče D. Albaharija, V. Pištala, Lj. Arsić, S. Basare i J. Lengold. Zašto bi se iko u Francuskoj bavio mojom pričom i objavljivao je u čuvenoj ediciji „Miniatures“ ako je ona ispod standarda, kako kaže naš žiri?!

Jedan drugi žiri dodelio mi je nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine. Žiri nije doneo odluku jednoglasno. I zašto bi?

Ovih dana sam, u nekoliko navrata, povodom nedodeljivanja Andrićeve nagrade, za medije rekao samo ovo: za pisca je ponekad bolje da nagradu ne dobije nego da je dobije! Niti pišem zbog nagrada, niti mi je do njih stalo toliko da bih, u laktaškoj i vanknjiževnoj borbi, zbog njih vređao i ponižavao kolege pisce i svoje čitaoce.

Ko to može da zna? Možda će ponovo doći vreme kada će u upravnim odborima ustanova kulture sedeti ocvale čistačice, bivše konobarice i propali fudbalski treneri koji će odlučivati o životu i smrti umetnosti u Kikindi. Do pre koju godinu, od takvih, dobijali smo otkaze zbog toga što smo, recimo, produkcijski podržali izvođenje predstave „Ćelava pevačica“. „Kakve crne pevačice, pa još ćelave!? Kakve su to kerefeke?“ Koga onda još može da začudi to što se baš u kikindskom Domu omladine tih godina ukazao glavom i bradom bioenergetičar dr Dragan David Dabić? Ako se vre-me reakcionara vrati, čistačice će imati posla preko glave!

Možda će to neupućenima zvučati samohvalo, možda čak i bezobrazno, ali u proteklih nekoliko godina, za vrlo kratko vreme, Kikinda je postala kulturni centar regiona. Činjenica da se na severu Banata održavaju svetski poznati umetnički festivali i pokreću inicijative u kulturi koje prevazilaze lokalne okvire valjda više nikoga ne iznenađuje. Imati u gradu internacionalni vajarski simpozijum „Terra“, festival kratke priče „Kikinda short“, internacionalni džez i bluz festival „Geza Balaž Gari“, imati trojicu dobitnika nagrade „Borislav Pekić“, laureata festivala klasične gitare, Međunarodni festival narodnih orkestara „Fenok“, književni časopis „Severni bunker“, festival „Mamutfest“, književne nagrade „Dušan Vasiljev“ i „Đura Đukanov“, pozorišni festival malih scena, muzički festival „Refuse/Resist“… retkost je i za mnogo veće gradove nego što je to Kikinda od četrdesetak hiljada duša.

Iako i dalje ima onih nadripesnika, lumperproletera iz fabričkih menzi i penzionerskih literarnih sekcija, koji prete da će dolaskom njihove opcije na vlast ponovo zavladati užas amaterizma i diletantizma u kulturi, teško će poći za rukom bilo kome da Kikindu vrati u stanje retardacije. Čvrsto verujem u to da kikindska publika više nije spremna na kompromis! Zašto bi ponovo pristali na teror izblajhanih čistačica, politički podobnih konobarica, penzionisanih trenera i drugih levih i desnih smetala, ako mogu da uživo slušaju Bernarda Meklavertija na „Kikinda short“, ili Zdenku Kovačiček na Memorijalnom džez i bluz festivalu, ili da vide preko hiljadu skulptura koje su ostavili umetnici iz sveta na simpozijumu „Terra“ i da pročitaju na stotine originalnih književnih tekstova pisanih isključivo za „Severni bunker“? Umetnost ne poznaje kompromis, sve ostalo je laž i mimikrija.

Nova knjiga Nemanje Rotara, pisca iz Pančeva, me je odvela s one stane dobra i zla. Gonjen nadčovečanskom proždrljivošću, ovaj dnevnik o krizama glavnog junaka, malograđanskog intelektualca – koji sebe zapravo vidi kao zver, manijaka, minotaura modernog doba, kanibala u nastajanju – predstavlja puki beg od dosade. Naratorov credo: „Pišem da bih prestao biti moralista, zao čovek“. Njegove beleške imaju jasnu pouku: „U ljudskom životu nema veće sreće niti ičeg uzbudljivijeg od uočavanja sopstvene izopačenosti.“ Koji mehanizam običnog čoveka tera da ode s one strane sveta moralista? Roman nam se pokazuje i kao jedan moguć pokušaj kako se „kroz sladostrašće i zločin afirmiše živo biće spram okrutne prirode i ravnodušnih nebesa“. Dnevnik vodi čitaoca od promišljanja kako prekoračiti opšteprihvaćene norme ponašanja, preko perverznog gutanja presnog životnjskog mesa pa sve do fantastičkog ubistva pisca koji vodi dnevničke beleške, a koji, poput pada operativnog sistema, nestaje uz digitalni usklik „Fatal Error“.

DUBOKO U KNJIZI POKAZAO SE NJEN PROBLEM: Pomisao da pisanje može da spase autora, glavnog junaka ili čitaoca „tihe [egzistencijalne] jeze koja ne prestaje“.

PRVA REČENICA GLASI: „Dosadno mi je, strašno mi je dosadno.“

POSLEDNJA REČENICA GLASI: „I nije mi više dosadno, ni malo“

KADA BI OVA KNJIGA BILA GRAD (ALT TRG), TO BI BILA industrijska jaruga koja svojim isparenjima zagađuje noseve, grla, bronhije, pluća i krvotoke.

DOK DRŽIM OVU KNJIGU U RUKAMA, ČINI MI SE da sa svakim otvaranjem i zatvaranjem korica stranice postaju sve teže i teže, teške kao tuč.

PREPORUKA ZA ČITANJE: U klanici, pored sveže preklanih i aranžiranih životinja.

Nedavno sam u „Politici“, na molbu redakcije, razmišljao naglas o tome kako pisci žive i da li uopšte mogu da žive od svog pisanja, a to, opet, u vezi sa pitanjima nepostojanja povremenih stipendija i nagrada, koje stimulišu pisanje i toga na da li bi, na koji način i koliko bi, u finansijskom smislu, Ministarstvo kulture trebalo da pomogne pisce, da napravi određeni fond za knjige u nastajanju.

Činjenica je da zanimanje „književnik“ kod nas postoji isključivo na nivou statističke greške. Malo ko od nas koji se bavimo pisanjem lepe književnosti uistinu živi od procenta ostvarenog od prodaje svojih knjiga. Svako se dovija kako zna i ume: neki pisci su prinuđeni da troše svoj talenat u blatu srpskog novinarstva, drugi su, opet, urednici u izdavačkim kućama ili književnim časopisima, lektori, univerzitetski profesori, bibliotekari… (To po sebi nije sporna stvar, kad su mogli Hemingvej ili Crnjanski da budu novinski izveštači, zašto bi našim savremenim piscima to smetalo? Ipak, ovde je reč o pitanju nemogućnosti izbora svih izbora: imati dva posla nije stvar izbora nego presudan faktor.)

Pisci postkomunističke ere nemaju mogućnosti, poput svojih starijih kolega, da „uživaju“ u blagodetima SIZ-ova ili kulturno prosvetnih zajednica: pisci poput njih su dobijali platu, regres, topli obrok, išli preko sindikata na more… Država se brinula o svojim državnim piscima, jer su pisci imali istaknut društveni status u socijalističkoj eri. U eri potpunog beznađa i status pisca je pojela inflacija. Sad svi pišu: pevačice, generali, političari, fudbaleri… ali od pisanja ne živi skoro niko. Kad već stvari stoje tako, onda ne treba nikoga da čudi to što ne postoji ni sindikat pisaca. Da li ste čuli za generalni štrajk pisaca zbog loše materijalne situacije? Da li država treba da subvencioniše pisce, kao što recimo subvencioniše poljoprivrednike, posebno je pitanje.

Neki oblik institucionalne pomoći svakako da bi trebalo da postoji, ali se tu nameće drugo pitanje: kako od milion ovdašnjih pisaca odabrati one kojima je pomoć zaista potrebna? Da li i piscima država treba da izdaje licencu kao što je izdaje profesorima, advokatima ili lekarima? Možda bi država mogla da pomogne tako što bi stimulisala izdavače koji objavljuju domaću, a ne prevedenu (trivijalnu) književnost. Možda bi ministarstvo kulture moglo da inicira osnivanje fondacija koje će da pronađu svoj interes u finansijskoj podršci ovdašnjih pisaca. Nažalost, kod nas postoji samo jedna fondacija koja pruža podršku, ne piscu, već – delu u nastajanju. To je skromna pomoć, ali je veoma važna. Sve bi bilo mnogo drugačije da postoje sistemski zakoni koji regulišu oblast izdavaštva, da postoji razgranata knjižarska mreža, da postoji volja da se na svakom koraku afirmiše domaća savremena književnost…

Pisci ovde nisu gladni, jer i ne postoje. Ovde su gotovo svi pisci profesionalni hobisti.

„Srpski pisci, renomirani urednici i književni kritičari, ma kojoj generaciji pripadali, mahom podržavaju [aktuelnu akciju "Politike" za] očuvanje ‘Prosvete’ kao izdavačke kuće od nacionalnog značaja, zalažući se, pri tom, i za jedan širi princip dostupnosti knjige, kulture i obrazovanja“, piše nedavno „Politika“.
I ja sam se našao među književnicima koji podržavaju ove ciljeve, kao i akciju „Politike“ za očuvanje „Prosvete“:

- Pitanje svih pitanja jeste: zašto smo dozvolili da, kao društvo, padnemo tako nisko pa da nam ništa ne znači ni to što je vrlo moguće da će i [nekada] najznačajnija ovdašnja izdavačka kuća proći kroz tranzicionu genetsku modifikaciju i doživeti sudbinu nečega što, kad se rodi, ne bude ni riba ni devojka? Kome ta grdoba treba?!

Iako današnja „Prosveta“, nakon neuspešnih menadžerskih eksperimenata, ne zauzima lidersku poziciju među izdavačima, to ne znači da treba, pre svega zbog primamljivog poslovnog prostora, „pljunuti“ na sve to što je zalog Gece Kona i „Prosvetinih“ autora, urednika i čitalaca.

[Nije sporno to da je "Prosveta" godinama loše poslovala i da je zbog toga morala u stečaj. Slažem se da kapitalizam ne zna za sentiment, ipak, mnogo šta je tokom devedesetih dovedeno - ne samo svojom krivicom - do samouništenja. Ništa bolje od "Prosvete" nisu prošli ni drugi izdavači poput "Nolita" ili BIGZ-a. Možda je rešenje da se kapitalna izdanja i knjižara "Geca Kon" izuzmu od privatizacije i pripoje nekom preduzeću koje posluje pod patronatom države? Možda treba Odbor za kulturu Skupštine Republike Srbije da se oglasi, predloži formiranje nekog tela koje bi sagledalo situaciju u "Prosveti"?]

Da li će postojati Beograd bez „Prosvete“ i knjižare „Geca Kon“? Naravno, ali ako se tako nešto dogodi, ko garantuje da se na meti tajkuna uskoro neće naći neko drugo kulturno dobro? Ne smem ni da pomislim šta bi se sve našlo na prodaji. Možda je krajnje vreme da se, koliko zbog „Prosvete“, toliko i zbog naše savesti, konačno uzmemo u pamet!

P.S. – Među komentarima koji idu uz ovaj tekst iz „Politike“ našli su se samo oni koji osuđuju inicijatore potpisivanje peticije za očuvanje „Prosvete“ jer je tekst peticije napisan na latinici! Ako je to zaista u ovom trenutku najvažnije, onda je svaka akcija u odbranu zdravog razuma unapred osuđena na propast!

- Sve dok nisam uzeo u ruke „Čitanku Vojvodine“ mog zemljaka Boška Ivkova, ja sam se mnogo namučio. Ovde, u trafici, nisam uspevao da pročitam ni tri reda nekog romana a da me ne prekinu. Sad je problem rešen: između dva kupca pročitam jedan kratak zapis. Čitam već osmu knjigu koje se sve zovu isto – „Zemlja i rašće“. Nemam reči.. Kaži, dete?! Daću ti ja cigarete po ušima! Ne prodajem maloletnicima! Tutanj! – Milutin Stojnić (63), trafikant.

- U celoj familiji jedino je moja baba-ujna Saveta učestvovala u svetskoj revoluciji. Ona je čuvala ovce sa Marijom Bursać. A osim nje, još je samo naš stric imao veze sa Drugim svetskim ratom. Zvao se Žikica, a pošto se prezivao Jovanović, svi su ga znali kao Španca iako je Španiju video samo na slikama. Dodao bih još da je i naš teča Ostoja Nikolić iz sela Žarice pravio spomenike i često ih nosio na leđima, tako da je i on nosilac spomenice. Evo, baš čitam kako je Nemanja Rotar u romanu „Netrpeljivost“ opisao tolike ljubavi i mržnje između pančevačkih Srba i Nemaca za vreme onog rata. Da se naježiš! – Bora Jovanović (32), harmonikaš i instruktor vožnje.

- Najbolji predlog za čitanje „Kralja alkohola“, čijim se životom pozabavio avanturista i pisac Džek London, reči su Big Džona Farela, lučkog radnika iz San Franciska, koji je rekao: „Godinama sam nosio Džekovu knjigu u svom džepu i uvek iznova počinjao da čitam, bez znanja o tome do koje sam stranice stigao u prethodnom pokušaju. Možda sam je nekada – ko će ga znati – čak i celu pročitao, ali prosto nisam imao svest o tome. U magnovenjima bele logike put do poslednje čaše uvek je bio prohodniji od puta do poslednje stranice.“ ‘Oš da trgnemo po jednu s nogu? – Dragan Ilijev – Džoni (48), viljuškarista.

- Pisac se zove Vladan Matijević. Knjiga je „Prilično mrtvi“. Doooobro piše, brzo, nešto kao „Pink Flojd“, baš ova grupa, snimanje, ovo-ono, neki tip uz’o pištolj, ubiće nekog, neće ubiti, onda neka ženska, prvo se ne zna ko pije a ko plaća, a onda se sve spaja, boli glava! Ta knjiga mora da se čita. Sve je razvezano, a sve povezano. – Jova Simić (27), odžačar, roker u duši.

- Ja sam Petar Pavlov – Boing iz Vitnice, pilot poljoprivrednog aviona i konceptualni umetnik. Kako smatram da se u knjizi može uživati jedino kad su noge odvojene od zemlje, čitam u avionu na dvesto pedeset metara visine. Privezan sigurnosnim pojasom, sedim na pilotskom mestu i, držeći čvrsto knjigu u ruci, glasno izgovaram tekst. Ako ste se, eto baš juče, našli u trouglu Vitnica – Ludajsko – Svirčevo, i ako vam se nosnice nisu zapušile od otrova za komarce, mogli ste čuti kako govorim odlomke iz knjige „Dvogled bez stakala“ Đure Đukanova. – Petar Pavlov – Boing (40), pilot poljoprivredne avijacije.

- „Ko hoće da voli, mora da umre“! Tako se zove knjiga Jovice Aćina. Meni se dopadaju njegove priče! U ovoj knjizi najviše mi se dopala priča o tragičnoj sudbini čuvenog pisca Bruna Šulca. Što je najinteresantnije, kad sam bio u Beogradu, spazio sam izdaleka Jovicu Aćina. Ja sam hteo da viknem: „Hej, Jovice!“, ali mi je bilo neprijatno. Dobro je, Mićo, da sam Vas sad sreo. Sad sam Vama kazao ono što sam hteo njemu da kažem. – dr Strahinja Milić (53), specijalista za otklanjanje ljudskih ostataka.

- Ne zanimaju me nikakvi predlozi za čitanje. Neću da predložim nijedan roman. Neću da predložim ni zbirku priča. Hoću da predložim zbornik stripova našeg najpoznatijeg strip crtača Aleksandra Zografa „Mesec i ognjeno srce“. Zografovi stripovi su skroz OK. – Srđan Tešin (37), knjigovođa-mehanograf bez zaposlenja.

- Vidiš ovo? To je knjiga Nataše Gerke „Sve paštete sveta“, koju je prevela moja cimerka Mila Gavrilović. Čitam, ali nikako da je pročitam. Čitam ja, čitam pažljivo, a opet izgubim nit radnje u priči pa ajd Jovo nanovo. Negde sam pročitala da je ova poljska književnica rekla: „Kome je do fabule, neka gleda španske serije.“ Ja gledam španski fudbal. Živeo Raul Gonzales. – Maša Kos (22), studentkinja biologije i sinhronizatator poljskih porno filmova.

- Žurim, zakasniću na voz! Hajd baš kad navaljuješ, da ti kažem… Ja radim na železnici, kondukter sam skoro ceo radni vek. Ljudi svašta zaboravljaju u kupeu. Najčešće kišobrane, kojekakav ručni bagaž, rukavice, kape… E sad, da li ih zaboravljaju ili ih namerno ostavljaju to ne znam, ali ne desi se da završim smenu a da ne pronađem barem jednu knjigu. Na kraju godine, u kaseti mi se nakupi čitava jedna biblioteka. Što da se lažemo? Nisam ih ja čitao, al’ mislim: što da završe na smetlištu? Čuvao sam ih tako, sve dok, na svoje zaprepašćenje, nisam pronašao knjigu „Petrovgradska prašina“. Kad se nisam šlogirao! Unutra piše, znam napamet: „Baba Vida je po čitav dan sedela za šivaćom mašinom marke ‘Singer’ i šila. Pevušila je pesmu ‘Škripi đeram, škripi đeram, ko je na bunaru’ a ponekad i pesmu ‘Lili, lili, pače moje malo’.“ A piše još i ovo: „Jedne noći, pri punoj mesečini, u grupi somova koje je otac hranio belim hlebom, našla se, niko ne zna kako, štuka Olgica iz Mokrina i zamalo mu odgrizla ruku.“ Šta da ti kažem? Pa moja baba se zvala Vida i bila je čuvena mokrinska krojačica! Neka kaže ko šta hoće, ali to je knjiga o mom detinjstvu i tačka. Hajd sad, žurim… – Vojislav Despotov (62), kondukter i pecaroš koji je ispod ćuprije „Devet grla“ svojim očima video štuku Olgicu.

- U, pa ne znam da li ću da nadrljam ako ti ovo kažem… Tako sam onom novinaru Mići Vujičiću rekao šta čitam pa je posle bilo problema kad se otkrilo da sam zrikavom Jakovu Janiću, vlasniku knjižare „Preko reke, pa u šumu“, maznuo „San o ljubavi i smrti“ Filipa Davida. Ma dobro, neka ide život. Vidi, sad stanujem u odličnom stančiću – nisam više u onom ćumezu kod pijace – a u njemu nema šta nema. Vlasnik je bio profesor fizike, eno ga sad u ubogom domu, smestila ga deca, kao – nema niko od njih vremena da se stara o starcu. Nije moje da se mešam, nego… Zateknem u stanu biblioteku, knjige složene uredno, po sadržini i veličini. Među tolikim naslovima, zapazim jedan smešan. „Vadisrce“. Jedna reč. Strani autor. Boris Vijan. Uzmem da čitam. Odmah od prve pa sve do poslednje stranice smejao sam se kao lud na brašno. Žakmor, Anžel, Klemantina, Noel, Sitroen… Kakva galerija ludaka. Rejmon Keno kaže da je Boris Vijan obrazovan i lepo vaspitan čovek, završio je tehniku, to nije malo, ali to nije sve: Boris Vijan je svirao trubu kao retko ko… A što da mu ne poverujem?! – Gerogije Zecovski (37), patafizičar i večiti apsolvent filozofije.

- Gde me nađe? Upravo sam se vratila iz Tunisa. Bila sam u Susu deset dana. Hotel „Marhaba“, tri zvezdice, polupansion, hrana odlična, plaža još bolja, milina jedna. Ja nisam ništa spakovala za čitanje, ali moj verenik jeste. Nećeš verovati, poneo je knjigu Marvina Harisa „Krave, svinje, ratovi i vestice“. Neka studija o zagonetkama kulture. On ju je pročitao za jednu noć. Da li si znao da je svinja sveta životinja na Novoj Gvineji i na malinezijskim ostrvima južnog Pacifika? Štaviše, tamo postoji čak i Svetski centar svinjoljupstva. Za razliku od Indusa, koji ne jedu svoje svete krave, stanovnici Nove Gvineje jedu svetu svinjetnu. Sledeće godine – krstarenje Pacifikom. Ima da posetim taj raj za svinje, ne zvala se ja… – Zorana Zaklan-Šteta aka Zora Ajkula, vlasnica mesarske radnje „Butkica“.

- Čitam po dve-tri knjige odjednom. Evo, sad završavam „Saznanje bola“ Karla Emilija Gade, roman o izmišljenim južnoameričkim državicama Maradagal i Parapagal, gde piščev junak, vitez Pirobutiro d’Eltino proživljava svoju agoniju nemirenja sa svetom. U stvari, ja sam shvatio da je ta uvrnuta priča o službenicima „Instituta za noćnu zaštitu“ zapravo priča o Musolinijevim fašistima. Lukav je bio večiti pesimista Gada. Ima kod nas jedan pisac što je u svoj roman ubacio priču o Parapagalcima i Maradagalcima, samo sad mi ne pada na pamet ni njegovo ime, a ni naslov knjige. Zaboravljam, postajem senilan. Jednog dana ću zaboraviti i kako se zovem. šta sam ono hteo? Da, čitam i roman „Plavobradi“ Maksa Friša. Pred glavnim junakom, doktorom Šadom otvorila se prava dostojevskijevska drama našeg vremena, koja glasi: ako hoćeš da otvoriš i oslobodiš svoju ličnost, moraš preuzeti krivicu na sebe. Razmisli, Mićo o tome! Kako?! Ti nisi Mića Vujičić?! Pa ko si onda ti? Šta hoćeš od mene? – Simeon Gajski (70), penzionisani profesor marksizma i voskar.

Koliko u Srbiji uistinu ima šalova, leptira, pera, beočuga, prstenova, kaciga, suncokreta, kolajni, struna…? Predrag Čudić je još 2001. godine, u knjizi „Praktikum“, popisao abecednim redom 387 nagrada koje su se dodeljivale u (Trećoj) Jugoslaviji. Nedavno je svoje preduzeće od pre sedam godina prokomentarisao ovako: „Ali, ako je neko pomislio da je to krajnji domet našeg ‘romantizma’, vara se. Zemlja je sve manja, nepismenost sve veća, standard sve niži, tiraži sve bedniji, a nagrade kao skakavci padaju s neba.“ Ovaj Čudićev appendix pogađa samu srž problema i on je, čini mi se, važniji od pitanja: „Da li je problem u nagradama ili u nagrađenima?“ U međuvremenu, 65 književnih nagrada je ugašeno, neke ostale „u drugom oku u bratskoj glavi“. Ipak je niklo i petnaestak novih nagrada tako da se sada u Srbiji dodeljuje 337 literarnih nagrada, kolajni i lovorika! Čudić je strog kritičar, ali vrlo precizan: „Nije sporno da nagrade imaju svoj puni smisao: skreću pažnju najšire javnosti, čak i onih koji sa knjigom nisu ‘na ti’, na ovenčana dela, stvara se pozitivna atmosfera oko pojedinih autora i naslova, mladi pisci dobijaju krila za nove spisateljske poduhvate, a oni stariji potvrdu o važnosti i značaju njihovih opusa. Najveća priznanja bez sumnje utiču na povećanu čitanost, odnosno tiraž.“ I sam sam pisao tekstove u kojima sam se sprdao sa brojem književnih odličja u Srbiji u odnosu na konstantno opadajući broj čitalačke publike; zato se u mnogo čemu i slažem sa Čudićem. Pokrovitelji literarnih nagrada su, osim državnih institucija, fabrike alkoholnih i bezalkoholnih pića, mesne industrije, mesne zajednice, industrije ulja i biljnih masti, banke i osiguravajuća društva, livnice… „Ne razumem mrzovoljne primedbe da pesničkih knjiga ima više od čitalaca, a ima i onih koji prebrojavaju nagrade“, rekao je Slobodan Rakitić, ex-El Presidento UKS-a, na dodeli nagrade za poeziju koju je ustanovio jedan holding (sic!).

Za čikaški časopis „Context“ Mihajlo Pantić napisao je tekst o „novom liku srpske književnosti“ i, naravno, dotakao se i problematike književnih nagrada. On u tom članku kaže: „U Srbiji se godišnje dodeljuje nekoliko stotina književnih nagrada, i za razliku od svih koji misle da ih je previše (uglavnom su to oni koji nisu dobili nijednu), rekao bih da je nagrada premalo. Kažem to bez imalo cinizma (cinizam je samo obrazina inferiornosti, ništa drugo) – jer svako ko piše u Srbiji, zaslužuje neku nagradu, makar bilo kakvu, da sada ne objašnjavam zašto, morao bih, u suprotnom, da napišem najmanje jedan roman.“ Pantić je izneo jedan veoma zanimljiv podatak, a koji se tiče broja nagrada u Francuskoj. „[...] u Francuskoj postoji pet hiljada nagrada, zašto u Srbiji ne bi postojalo pet stotina? Kome to smeta? Svaka nagrađena knjiga imaće barem jednog čitaoca više, a pisac će, ma bilo to i simbolično, popraviti stanje na svom bankovnom računu.“ Po meni, suština onoga što je Pantić rekao jeste u tome da je ubedljivo najveća korist od nagrađivanja u tome što se o književnosti uopšte govori i to „u doba kada je ta umetnost pogubila svoj nekadašnji smisao i danas ubrzano traga za nekim novim, onim koji prevazilazi individualni značaj.“ I zaista, zašto bi dodeljivanje književnih nagrada bilo pogubno po književnost? Valjda je stvar obrnuta?! Knjige se pišu da bi bile čitane, a ne da bi bile nagrađivane, ali ako neka nagrada (samo pod pretpostavkom da nije osnovana sa nekim lošim namerama; recimo, da se inicijatori i osnivači nagrade „ogrebu“ za koji dinar iz nagradnog fonda) može da pomogne da neka knjiga bude čitana – zašto bismo imali šta protv nagrađivanja? Eto ti ga sad! Skočio sam sam sebi u usta, jer se u mnogo čemu slažem i sa Pantićem i sa Čudićem.

Pre 20 godina sam učestvovao na jugoslovenskom pesničkom konkursu i dobio prvu nagradu. Konkurisao sam pod tuđim imenom. Odabrao sam neobično ime i prezime svog najboljeg prijatelja i vršnjaka. On je i primio nagradu umesto mene. A direktor tehničke škole i profesorica književnosti nisu mogli od uzbuđenja da dođu sebi. „Pa u ovoj školi niko nije dobio nagradu ni iz stručnog predmeta, a kamoli iz književnosti? I to još ti, sa dvojkom na staklenim nogama da je dobiješ?!“ Jedanput sam nagrađen za priču u Zrenjaninu (predsednik žirija Mihajlo Pantić), ali nisam mogao da odem po nju (Zilahijev komplet knjiga), jer te 1993. nisu saobraćali autobusi i vozovi čak ni do susednog grada. Ja sam kao onaj što je za sve vreme vojnog roka napisao samo dva pisma od kojih jedno nikada nije stiglo do onoga kome je bilo upućeno, a drugo nikad i nije poslao. Dakle, ua nagrade! Živele nagrade. Ma ne znam ni sam…

„U ovoj zemlji živi čovjek, / I drug, i vođa, Josip Broz Tito. “ Ovim stihovima počinje kompozicija „Prolog“ K. Kovača – S. Markovića – J. Kaštelana koju je svojevremeno izvodio Alfred Dado Topić. Na kompilaciji „Pesme o Titu“ nalaze se i numere Meri Cetinić, Olivera Dragojevića, Nede Ukraden, Jadranke Stojaković, Dušana Prelevića, Zdravka Čolića, Davorina Popovića, Bate Nonina, „Teške industrije“, „YU grupe“, „Generacije 5″… „Rani mraz“ se na toj ploči pojavljuje sa čak dve pesme: „Računajte na nas“ i „Triput sam video Tita“. Đorđe Balašević peva: „I opet video Tita maršala, / Legendu tu, slobodotvorca, / Čoveka tog, druga i borca, / Opet sam svud video Tita.“ I ja sam, poput njega, video druga Tita. I, ruku na srce, drago mi je zbog toga. Ako me pamćenje dobro služi, Tito je, 1979. godine, u povratku sa Šestog samita nesvrstanih u Havani prošao kroz Užice i obišao Kadinjaču. Zadesilo se da smo baš te godine bili sa školom na Zlatiboru. Učiteljica nam je vezala pionirske marame, popravila iskrivljene kape i oprezno sprovela do autobusa kojim smo odvedeni na svečani doček. Nakon beskrajno dugog čekanja, smeo bih da se zakunem da sam lično & personalno video čoveka i druga i vođu i borca i slobodotvorca… Spremnost naših umetnika da pevaju o slobodi, jednakosti, bratstvu i jedinstvu nikako ne može biti sporna. Negovanje pozitivnih vrednosti naše antifašističke borbe svakako je civilizacijska tekovina kojom treba da se ponosimo. Šta, zar je trebalo da na Omladinskim radnim akcijama mlađahni estradni umetnici pevaju „ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće“ ili „bjež’te psine, preko Drine“?!

Naravno, postoji čitava armija pesničkih udvorica koji su opevanje partizanskog lirskog subjekta dobrano naplatili. Njihov „radnički zavet Titu“ omogućavao je zvanje p(j)esnika koje donosi dobar prihod a da se gotovo ništa ne mora raditi. Bila je to laka i unosna služba za gomilu prazilukovića koji su drmali fabričkim krugovim, SIZ-ovima ili provincijskim domovima kulture. Pesma „To majka više ne rađa“ Ace Sekulića bi pre mogla da se odnosi na pisce koji su se stavili u službu OZNE i DB-a, nego na najvećeg sina naših naroda i narodnosti.

U tekstu „Doprinos srpskih pesnika deifikaciji Josipa Broza Tita“ (Hereticus, 2005-1) književnik Marinko Arsić Ivkov kaže: „U vreme opšteg nemorala i udvorištva pesnici su, umesto da budu savest društva, često prednjačili u dodvoravanju tiraninu. Stotine poznatih pesnika i hiljade pesnika-amatera u svojim pesmama pretvarali su vođu u božanstvo i besmrtnika. Zauzvrat, od režima su dobijali položaje, priznanja i razne beneficije. Ta bolesna simbioza kulminirala je u vreme Titove smrti, kada je u jednom jedinom danu spevano na hiljade takvih pesama.“ Ne mogu se pobrojati zbornici i antologije koje su posvećene doživotnom predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu. „Tito piscima – pisci Titu“ Radomira Andrića i Ljubivoja Ršumovića, „Josipu Brozu Titu pesnici Jugoslavije“ Momčila Đarkovića, „Čovek i drug i vođa: pesme i prozni odlomci“ Vladimira Jovičića i Blagoja Jestrebića, „Književnici o Titu“ Mladena Oljače i Čeda Radovića, „Pjesme o Titu“ Huseina Tahmiščića… Ko će sagledati razmere tolikog nepatvorenog podaništva? „Režim je podsticao i negovao udvorički moral u svim oblastima života, tako da je ono što je u normalnim društvima smatrano društvenom bolešću, u komunizmu postalo vrlina. Pesnici su prestali da budu ‘savest društva’. Ne samo da su se priključili ‘stadu’, nego su se probili na njegovo čelo. Stihove koji su do besmislenosti veličali ‘besmrtnog vođu’, izjednačujući ga sa božanstvom, Suncem, večnošću, ne može da izostavi nijedan antologičar ljudske gluposti. [...] Režim je stvorio atmosferu poniznosti i udvorištva, tako da su mnogi pisci pevali ode Titu i kad ih niko nije ‘vukao za jezik’. Ode su pevane čak i Titovoj vojsci (Veljko Petrović) i policiji (Oskar Davičo). Sve u svemu, gotovo polovina srpskih pesnika ispevala je bar jedan hvalospev ‘drugu Titu’. To je jedan od najnižih moralnih padova u istoriji književnosti.“ Pevao je Adam Puslojić: „Ako ima večnosti / i ako večnost ima ime, / ime večnosti je Titovo ime.“ Eto, nije prošlo mnogo, a Puslojić je, poput mnogih pesnika koji su pevali o Titu, „ime večnosti“ otkrio na sasvim drugom mestu: „Znam da se u Bogu, kao pravi beskraj, / skrivaju i svetlost i tama od zlata.“ Što li se odrekoše Boga iz Kumrovca?

Nedavno su mi javili tužnu vest: umro je sarajevski pesnik Rajko Đurica, moj prijatelj. Ovako je on govorio: „Sve napisano je istorija, a ono što nije zapisano i što je ostalo u kostima koje su pretvorene u pepeo, kao da se nije ni desilo. Moramo probijati barijere i uzdignuta čela pisati našu istoriju, jer ako je ne budemo pisali, kao da nas nije ni bilo.“ Ovako sam ja u svom romanu „Kroz pustinju i prašinu“ pisao o njemu: „Sarajevo je grad čuda. Za ljude koji su u njemu rođeni čuda su nevidljiva kao vazduh koji udišu pa ih više ni ne primećuju. Jedanput sam u Ferhadiji sreo prijatelja kog nisam godinama video. Kad su naposletku i najuporniji odustali od potrage za njim, pred mene je, kao čudo, iskrsao taj napaćeni čovek. Bio je primetno mršaviji i brkatiji. I dok smo nekim strmim ulicama hodali ka Lovačkom domu, pričao mi je o tome kako je rukama kopao rovove, kako je vešto bežao i kako se skrivao, kako je uzalud budio mrtve, kako je oplakivao žive, kako su mu verni psi javljali kada da napusti stan koji je delio sa jednim pričljivim cvrčkom, kako ga je otkopčan šlic spasao od eksplozije granate, kako je razlikovanje između otrovnih i jestivih gljiva usavršio do čarobnjačke veštine, kako se grejao na vatri koja je progutala sve njegove knjige pesama, kako je bolestan, sa stočnim pasošem, izašao iz žice i kako su mu, nakon operacije koju je njegovo mršavo telo jedva podnelo, prve reči bile: ‘Dajte mi cigaretu i vucite se svi zajedno u pizdu materinu!’ Prijem za pisce iz regiona organizovao je francuski ambasador u Bosni. Služena su vina iz godina najboljih berbi i specijaliteti od divljači. Ništa od toga nismo okusili, jer mi ne možemo bez kafe. ‘Još uvek piješ gorki ugalj?’ Njegovo pitanje je, u stvari, bilo prekor, ali ja sam nastavio da srčem iz fildžana kafu bez zrna šećera. ‘Kao što se ni tebi nisu smučile pečurke’, rekoh. Pre nego što smo se rastali, otkrio mi je da se u Sarajevo vratio da bi proverio da li je cvrčak iz njegovog stana još uvek živ. Zar to nije pravo čudo?“

Rajko Đurica je rođen 1945. godine u zaseoku Stožišta, na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije. Školovao se u rodnom selu, Donjem Tiškovcu, Grahovu, Kninu i Sarajevu. Tri godine je proveo u Berlinu gde je učio nemački jezik sa kojeg je kasnije preveo oko 20 nemačkih pesnika i prozaista i veći broj drama nesvrstanih zemalja emitovanih na Radio Sarajevu. Objavio je šest zbirki pesama, dve praktične knjige i dva prevoda. Bio je saradnik studentskog lista „Naši dani“, urednik časopisa „Lica“ i višegodišnji dopisnik opozicionih listova u okviru Lokalpressa.

Rajka sam upoznao u Mokrinu, ali sam i pre tog zvaničnog upoznavanja čitao njegovu zbirku pesama „Kefalon“ koju mi je, naravno, otkrio i posudio Đura Đukanov. Đurica je, na moje čuđenje, inkognito radio u „Mokrinskim novinama“. Gotovo preko noći je savladao kompjutersku obradu teksta i prelom novina. Proveo sam tolike noći sa njim u priči. Objavio sam njegove pesme u prvom broju „Severnog bunkera“. Na predstavljanju časopisa u mokrinskoj biblioteci učestvovali smo Jovan Gvero, Rajko Đurica, Đura Đukanov i ja. Te večeri je i nastala ona čuvena Đurina fotografija iskorišćena za dizajn naslovnih strana knjiga iz edicije nazvane po njemu. Rajko u „Bunkeru“, u pesmi „Formula“,  kaže: „[...] Ovde se grli, ljubi / Psuje, ubija / istom rečju. [...]“ To vredi zapamtiti.

Studirao je filozofiju, ali je, zahvaljujući lako prepoznatljivom belom odelu u koje je bio obučen onog dana 1968. godine kada su studenti demonstrirali i fotografiji u novinama – izbačen sa fakulteta. Njegova porodica je, tokom rata u Sarajevu, doživela tragediju, supruga mu je netragom nestala tokom opsade grada, a sinovi izbegli na različite strane sveta. Na koncu je, bolestan ali čvrstog duha, završio u Mokrinu, noću živeo u redakciji lokalnih novina a danju spavao trudeći se da ne bude na teretu nikome. Kao da je jedva dočekao da prezdravi pa da se vrati u Sarajevo.

Rajko je proteklih godina objavio knjigu „Gljive Bosne i Hercegovine“ (2007) i dve knjige pesama „Kad su mrtvi jeli kišu“ (2005) i „Jeres pseći sin“ (2007). Za ovu poslednju Rajko je dobio Godišnju nagradu Društva pisaca BiH za najbolju knjigu članova Društva objavljenu u 2007. godini. „Radni naslov toga je bio ‘Patarenstvo’ zbog toga što je patarenstvo u našem bosanskom i hercegovačkom biću. Mi nismo pravi vjernici. Imamo patarenski duh koji je ostao u nas usađen. Zapravo, mi smo sa našim vjerama samo jedna izverzirana hereza i to je tako. Ne može mi niko reći da je normalno da pravi musliman ode u džamiju i nakon što obavi namaz dođe u kafanu i naruči duplu rakiju. Toga, priznaćete, ovdje ima koliko hoćete. O tome, zapravo, govori moja knjiga, o toj našoj patarenskoj kobi. Ovdje se vrijeme nikada nije mjerilo danima, satima i sekundama, nego se mjerilo prije onog rata, prije ovog rata, prije one bune, prije ove bune.“ Tako je govorio Rajko, koji je uzdignuta čela pisao svoju i našu istoriju. Neka mu je laka zemlja.