Bašaid zove izbeglice

 

Porodica Parenta je posle „Oluje” našla utočište u Bašaidu i sada njeni članovi žive u novoj kući (Foto: Zoran Kršljanin)

 

Bašaid – Selo Bašaid, ni tamo ni vamo. Od Kikinde udaljeno 22 kilometara, od Zrenjanina 33, od Bečeja 18 kilometara. Zoran Petrović, predsednik mesne zajednice, ipak smatra da selo nije nedođija u koju vas izbaci autobus firme „Krstić”, pa pobegne bez traga, već mikrocentar severnobanatskog sveta. Valjda je zato samo u Bašaidu vašar tako spektakularan, i valjda zato tamo prvo gostuje novosadska akustična ravničarska pop-atrakcija „Frajle”, a tek onda odlaze na tezgu u Kikindu.

 

Selo gasifikovano, sa kafićima, školom i vrtićem, prodavnicama, domom zdravlja koji radi u dve smene, policijom i crkvom. I sa 20 kuća na prodaju, koje koštaju oko 7.000 evra svaka. Taman koliko država plaća izbeglim i raseljenim licima da se skuće i počnu život iznova. Posle neuspešne potrage za dve porodice u izbegličkom kampu Krnjača koje smo želeli da povedemo u Bašaid da pogledaju to klasično banatsko lalinsko selo, pošli smo sami da proverimo vredi li početi iznova u Bašaidu.

 

Korpulentni Zoran Petrović, prvi čovek sela, najpre kreće sa istorijskim pi-arom. Neko vreme bili su toliko moćni da su i šef partijskog komiteta Vojvodine, i predsednik pokrajinske privredne komore i pomoćnik pokrajinskog DB-a, iz Bašaida odlazili na posao. A sa njima u ekipi i prvi sekretar tadašnje moćne savezne Udbe. Na izlazu iz sela, autobusi su prevozili oko 1.000 radnika, đaka i poštene inteligencije na radne zadatke u industrijsku Kikindu. Do šezdesetih godina prošlog veka imali su i porodilište. Nedostajala je samo kasarna!

 

A onda su došle devedesete. Prve izbeglice stigle su posle rata u Hrvatskoj.

 

– Možda je stiglo stotinak porodica, ali malo njih se zadržalo. Odlazili su ka Novom Sadu ili Beogradu. U zaseoku Bikač bilo je slobodnih placeva koji su se delili besplatno. I, ništa. Niko nije hteo ni temelj da podigne –kaže Zoran.

 

Ali tada ni seljani nisu bili raspoloženi za dolazak novih stanovnika. Šezdesetsedmogodišnji Rade Parenta iz sela kod Zadra stigao je na oblacima „Oluje” sa ženom i tri ćerke. Tadašnje vlasti su usmeravale izbegle iz Hrvatske ka Kosovu, ali je Rade vizionarski skrenuo sa puta.

 

– Meštani nisu želeli ni da čuju za izbeglice. Nisu nam davali ni da budemo pod kirijom. Ja sam došao bez košulje i sa 200 nemačkih maraka u džepu – priča Rade.

 

Sedimo u njegovoj novoj, beloj kući. Njegova ćerka Sonja je diplomirala medicinu, udala se za meštanina Dragana Grujića i postala lekar seoskog Doma zdravlja. Ali nije sve izgledalo tako idilično, kada je Rade morao da proda zlatni prsten za 300 maraka, da bi prehranio porodicu. Njegov zet Dragan je prodao kola, kako bi tastu kupio staru kuću od naboja.

 

– Zidao sam deo po deo, sobu po sobu, polako. Sada ne bih mogao da se vratim u Hrvatsku. Srodio sam se sa komšijama. Šteta što izbeglice iz kampa u Krnjači nisu htele da dođu ovde, da vide kako se živi. Nama ranije država nije kupovala kuće i imanja. Morali smo da se snalazimo sami. Sada im se to nudi na tacni. Opet, razumem ih, jer su po 10 ili 15 godina u Krnjači. Tu su pustili korenje sada ih je teško iščupati iz Beograda – priča Rade.

 

Odlazimo u jednu od kuća koja se nalazi na spisku mesne zajednice, namenjenu izbeglicama. Tipična stara, vojvođanska. Malo naboj, malo cigla. Dvorište treba očistiti, pokositi travu. Glavna kuća ima pet soba, od kojih u četiri treba uvesti dobre majstore i molere, koji bi mogli da ih očas pretvore u pristojno mesto za život. Na petu sobu treba zaboraviti i pretvoriti je u špajz. Brodski pod je u dobrom stanju i sa nekoliko hiljada evra za adaptaciju, uz saniranje spoljne fasade, kuća bi mogla da posluži kao motiv za crtanje banatskih razglednica.

 

Imanje površine pet, šest ari ima i letnju kuhinju, svinjac, kotarku, garažu, nekoliko voćki... Ali može li se živeti samo od toga? Zoran Petrović preporučuje: stotinak metara dalje u zakup se može uzeti jutro zemlje i krenuti polako sa poljoprivredom. Malo za sebe, malo za pijacu.

 

Dobro, nije baš dobitak na lotou. Ni Kikinda nije ono što je bila u doba SFRJ, kada se nalazila na vrhu lestvice po platama, što je takođe omiljeno i rado citirano narodno predanje iz opusa severnobanatske mitologije. Ali novo prebivalište u Bašaidu izgleda mnogo razumnije, nego život u izbegličkim kampovima. Preko puta kuće koju smo posetili, prodaju se još dve. Tipična srpska priča: starci umiru, mladi odlaze i selo sa 3.500 duša, sve je praznije. Zoran kaže:

 

– Valjda će sad da stane, jer sve što je mislilo da ode, otišlo je!

 

Odavno ne postoji animozitet prema izbeglicama. Naprotiv, seoska administracija zvanično poziva izbegle i raseljene da dođu. Dobrodošli su!