Lideri sveta na Balkanu

„Kikinda sedam (i slušam)“ kako je glasio ovogodišnji slogan festivala pružila je priliku da se upoznamo sa zaista mladim autorima iz gotovo čitave Evrope, na dvanaest jezika se čitalo sa bine i oni koji nisu došli zaista su propustili previše. Oni koji jesu verovatno će to učiniti i sledeće godine. Sa svoje strane mogu da kažem: Kikšort osam, vidimo se!

Sedmo izdanje festivala kratke priče Kikinda Short se završilo u subotu i kao i svake godine vreme je da se napravi rezime, da vidimo kako je bilo, gde se možda grešilo, šta je to bolje u odnosu na prošlu godinu, a šta lošije. Ono što odmah na početku treba istaći jeste da je u svom žanrovskom i revijalnom karakteru i po različitosti gostiju koji dolaze na festival, Kikinda Short jedinstvena u Srbiji i da može da se poredi samo sa zagrebačkim FEKP-om. Takođe, Kikinda Short je jedan od festivala sa dužim stažom, kada pogledamo ponudu onih koji dovode interesantne autorke i autore poput Krokodila, Na pola puta (koji ima duži staž od Kikšorta, ali je zaista specifičan i jedinstven po mnogo čemu, između ostalog i po tome što daje prednost srednjoškolskoj publici) ili Beogradskog festivala poezije. Kikšort je, dakle, da uporebim otrcanu frazu, tako milu tranzicionim političarima, jedan od lidera u polju književnih festivala ne samo u Srbiji nego i u regionu. Šta ga je dovelo do ove pozicije?

Pre svega odličan izbor autora/autorki koji gostuju na festivalu, odličan spoj mladosti, književnog kvaliteta i poznatosti i kako reče jedan od gostiju ovogodišnjeg festivala, Vladimir Arsenijević, na Kikšortu se svake godine nalazi budućnost evropske književnosti, odnosno autorke i autori koji će za koju godinu biti noseća generacija u zemljama iz kojih dolaze. Među mladim piscima i spisateljicama u Evropi, kikindski festival važi kao mesto dobre zabave i druženja i - kao neko ko je redovan gost, mogu da potvrdim da u tih četiri, pet dana među autorkama i autorima u Kikindi i Beogradu vlada zaista jedinstvena atmosfera. Stvara se neko bratstvo-sestrinstvo i na koncu se svi zaista sjajno provedu. Treća stvar koja pomaže Kikšortu da bude zaista odličan festival je fleksibilna i predusretljiva organizacija. U Kikindi stvari zaista teku glatko, do poslednje sitnice. Zahvaljujući UK Parobrod, odlična organizacija sa severa Banata ponovila se i u glavnom gradu, pa je čitanje organizovano u Studentskom parku prošlo zaista na veoma visokom nivou.

Dobro je znati da je festival konačno našao partnersku organizaciju koja može i ume da mu izađe u susret i omogući ono što je po mom mišljenju zaista izvanredno, a to je čitanje na otvorenom na kojem ljudi mogu da se zaustave, mogu da legnu na travu, a mogu i da odu ako im je dosadno, što se moram priznati nije dešavalo. Ono što možda treba zameriti jeste da su čitanja mogla početi i kasnije s obzirom na velike vrućine. Naime, druge večeri tek pri kraju čitanja se prostor za publiku napunio, što govori o tome da je ovogodišnji relativan nedostatak publike možda i posledica neadekvatnog tajminga. Naravno, možemo se pozvati i na razmaženu beogradsku publiku, kao i na relativno kasan početak festivala, odnosno njegov ulazak u sezonu godišnjih odmora. Ipak, ono što postaje zaista simptomatično je odsustvo kolega pisaca i kritičara sa ovakve jedne manifestacije. Kao da svakodnevno imaju uvid u sve književnosti zastupljene na Kikšortu, pa ne moraju da se lomataju po gradu da stignu. Kako da ne! Zbog tog konstantnog odbijanja da se nešto novo čuje i nauči, književnost nam i jeste takva.

A sada nešto i o gostima festivala, odnosno o kvalitetu tekstova koji su na njemu čitani. Ono što je evidentno jeste da su tekstovi bili, s par izuzetaka, ujednačenog kvaliteta, odnosno da nije bilo prevelikih odskakanja, ali se na moju veliku žalost, radi o oba smera. Izuzimajući već pomenutog Arsenijevića, Rejčel Trezise iz Velsa, Jana Sojku iz Češke i Ivana Dimitrova iz Bugarske, čiji su tekstovi izvanredni, ostali su bili zadovoljavajuće dobri, ali ne i odlični (što je sasvim dovoljno da ih svrsta u gornju trećnu ovdašnje književnosti, da se razumemo). Moguće je da su autori izabrali slabije tekstove, odnosno one za koje imaju engleski prevod, moguće je takođe da postoji razlika u recepciji i da su čitani tekstovi bili dobro primani na nekim drugim festivalima. Šta god bio razlog, mislim da se za sledeću godinu mora načiniti bolji izbor tekstova jer festival ovakvog karaktera ne bi smeo da padne. Istina je da je ove godine fokus bio na „malim jezicima“, ali to ne bi smelo da bude opravdanje. Takođe, ne bi smelo da bude opravdanje ni to što su autori ove godine u proseku znatno mlađi od prošlogodišnjih ili onih od ranije, iako to smatram činjenicom koju treba pohvaliti. Svako izdanje festivala prati i odgovarajuća knjiga i ona je mesto na kojem bi se problem sa kvalitetom tekstova mogao razrešiti, odnosno verujem da će autori poslati nešto interesantnije tekstove za štampano izdanje Kikšorta sedam.

Da ne bude da nema još stvari za pohvalu, želeo bih da istaknem da je samo čitanje bilo veoma dinamično i dobro organizovano jer nije bilo praznog hoda. Sve se zaista odvijalo brzometno i nije se dalo publici prilike da joj odluta pažnja. Tu je i vođenje programa, provokatno i bizarno-smešno što i jeste cilj, iako se primećuje da voditelju odgovara veći auditorijum i da je u Beogradu bio nešto indisponiraniji.

„Kikinda sedam (i slušam)“ kako je glasio ovogodišnji slogan festivala pružila je priliku da se upoznamo sa zaista mladim autorima iz gotovo čitave Evrope, na dvanaest jezika se čitalo sa bine i oni koji nisu došli zaista su propustili previše. Oni koji jesu verovatno će to učiniti i sledeće godine. Sa svoje strane mogu da kažem: Kikšort osam, vidimo se!